02.02.2007., petak

PUN MESEC

Nad mojom glavom ove vedre februarske noci, stoji visoko na nebu, Mesec. Okrugao, pun u svojoj silnoj snazi, dominira nebom. Jedva da je docekao, da se dnevna svetlost povuce i on zauzme mesto medju zvezdama sjajnim, a opet bledim naspram njegove nadmocne svetlosti.
Jedan Mesec, jedno Nebo, bezbroj zvezda, a mi ispod toga svoda, mali, mozda beznacajni iz njihovog ugla, ali zelja sto nas spaja velika je.
Na minderluku uz miris kafe i kockice cokolade, soba ti odise na jasmin i dusu iskrenu i cistu. Za nekoliko sati, ni osetiti neces, Mesec ce preci deo svoje putanje, u ocima tvojim postati jos veci, i cinice ti se da kroz prozor zeli uci. Ne brani mu! Poruku ce ti preneti iz daleka, iskrenu i neznu, ljubavnu i strasnu, u ovoj prelepoj noci. Reci on ne poznaje ali zelje oseca, njih prepoznaje, kao glasnik sto ugodne glase raznosi, tiho ce ti sapnuti. Tiho, samo za tvoje usi, nece kao telal obznaniti da je Atlagica zlato svoju dusu dala nekome kom nije smela.
Tajnu ce skrivati, mozda Vasioni poveriti, da kroz nju odjekuje sapat svih reci sto sam ti do sada uputio u mislima, a neizrecenih. Tajne nisu za zemaljska zbivanja, nema mesta gde se mogu skriti, mala je to ladica za spremanje tako znacajne tajne. Obecala Zemlja Raju, da se njene tajne znaju! U Mesec se uzdam, da cutati ume, pa toliko ih je vec skrio, i ovu ce znati cuvati za sebe, il’ za neka nova pokolenja, da primerom uce kako ljubav za granice ne zna, da ratovi nisu za ljude vec zbog neljudi vodjeni. Na zgaristima njihovim, nicu neki ljiljani i suncokreti sto prah svojih cvasti na daljinu salju, preko pitome ravnice i plavih brda, u jedan dah spajaju. Neke nove biljke radjaju, narastaje nove, trostruke lepote, plod ljubavi silne u spoju vere i nevere, svezu krv stvaraju.
I da sve utihne ovoga trenutka, ostace snazna uspomena na zar udaljenih polja, ravnice i duha mirnog kao zrelo zito sto klasjem po moru tome, talase plime punih, osecanja salje. Sve to Mesec vidi i oseca, a ove je noci svedok neceg sto zudnja se zove, ti je dobro osecas a potvrdu za to Mesec ce ti dati.

- 21:23 - Komentari (6) - Isprintaj - #

30.01.2007., utorak

PRODJI ME SE .... NASTO,

Biva to tako u zivotu ponekad ili cesce, da izazovete lavinu desavanja a da niste sneg dobro ni zagazili.
Verovatno zbog toga sto je ova zima bila izuzetno blaga, pa se kora zimskog pokrivaca nije dobro formirala ili je pre razlog sto je u dubljim slojevima, natalozenim prethodnih decenija, plitka osnova, porozna i krhka, los temelj teskom bremenu postala.
Tako sam tumarajuci po bespucu Interneta naisao na osobu cudnu, poput Yetija sneznog bica, koje, kako retki ocevici kazu, lici na coveka ali bez ostalih osobina sto coveka od bliskih nam predaka razlikuju, a spadaju u kategoriju-razumno i smisleno postupanje.
Upustih se u neobaveznu pricu, sa klasicnom razmenom opstih detalja o poslu, navikama, politickim prilikama, vremenskoj prognozi, globalnoj i lokalnoj ekonomiji a i slike razmenismo da bismo vizuelnu predstavu dobili.
Trajalo je kratko, moglo je i duze, mada i krace da je bilo, ne bi skodilo. Bledi, prolazni lik, jedan od onih sto vam paznju ne mogu zadrzati, sem kurtoaznog; “zdarvo kako si , sta ima”?
Zaplet nastaje kad se pojavi “treci” lik, kao u pesmi, ....”A onda dodje neko, neko sasvim treci....” Treca osoba je iz bliskog okruzenja ove prve i zaplet dobija notu dramatizacije, sa turbulentnim zahuktavanjem lavine sto se niz brdo valja.
Sudbina je osmislila da je treca osoba, postala prva i jako zanimljiva u svega dva dana razmenjenih postova i mail-a, bezbroj slika i jos vise reci sto uhu gode, a bude onaj dobro poznati plamen sto emocijama neznim i romanticnim se nazivaju.
Na sceni se tada pojavljuju cuvena Ljubomora, Srdzba, Mrznja, Zavist, a u zasedi cuci, ovoj grupi pripadajuca kraljica – Osveta. Kad se sve cetiri sestre pod stozerom pete, ujedine i sloze, eto belaja.
Napadali na moj salas vuci, tako sam doziveo udare na moj Inbox, desetine mail-ova svakodnevno, bez obzira na doba dana, sa pogrdama i pohvalama, oprastanjima i vapajem, sa pitanjim – “sta to ona ima sto ja nemam”?, tracevima, spletkama da mi “ogadi” lik koji joj je “na put stao”. Ne moze se nicim oblatiti neko ko na Palcicu lici,zemljom hodi kao da na papucama od oblaka lebdi, neznost ispoljava, okicama trepce i nevino pita -"hoces li mi hecim za dusu bit"?
Obicno se nakon nekoliko teskih i gnusnih, cesto samopovredjucih konstatacija, pojavljivala izdvojena misao : “nije mi nista, ja to onako principijelno”. A svaki sledeci mail je bio sve veci pad i sve veci tresak, vec su seizmolozi poceli da registruju na aparatima podrhtavanje tla u podnozju Ozren planine.
Kako odgovora ni na jedan nije bilo, frustracija je sve veca i veca a opsesija dobija klinicku dimenziju u dijagnosticiranju paranoje i opsesivnog stanja.
Ali nisam ja hecim da po svetu lecim, zakletvu o lekarskoj etici nisam polagao, pa se ne mogu ni u lecenje upustati.
Stizu reci i misli bez pameti i logike, nepovezane i jedna drugoj suprotstavljene, vise ne razlikuje uzroke od posledica, sta je pre cega bilo, dogadjaje i vreme pomesala, zakljucivanje na nivou pacije skole ali bes izgladnelog vucjeg copora, para tisinu mirnih brda i poljana nasih.
Krhki su nervi ljudi sa ovih prostora, osteceni kroz godine traumaticnih desvanja, licnih i na opstem planu, naizgled mirni i stabilni pod pretpostavkom da su iskusili sve i da ih vise nista ne moze iznenaditi, u stvari su tempirane naprave da eksplodiraju bez posebnog okidaca. A to su najpaklenije naprave jer nema zastite od njih, kapisla moze biti sve iz okruzenja ili neka crna slutnja iz njihove podsvesti, ni jedna reakcija se ne moze unapred osetiti, a kad prasnu, vec je kasno. Stetu naprave sebi, ali i okolini. Tesko je za njima pocistiti rusvaj, jer su kao komete, vuku rep za sobom i u njemu skrivaju mnostvo pakosti od kojih moze steta potrajati sve dok ne sagore na dugoj putanji prolazeci pored Sunca, na kome bi trebalo pisati upozorenje: “NE PRIBLIZAVAJ SE, PRZIM I PALIM”!

A ko mi je kriv sto nisam upozorenje istakao, blagovremeno, na vidno mesto.
- 11:59 - Komentari (4) - Isprintaj - #

11.10.2006., srijeda

A JESEN KAO DA JE TU

Potpuno si u pravu!!! Nemam dodati ni oduzeti nista tvom komentaru na moje nepisanje!
Covek se zatrpa obavezama i poslovima, usmeri misaone napore na resavanje dnevne kolotecine niza dosadnih ali obavezujucih detalja.Ne primeti da se godisnje doba promenilo. Jutra postala hladnija, magle se zadrzavaju do polovine prepodneva, a mrak daleko ranije pokrije polja i ravni. Mirise jesen! I boje okolisa su drugacije, letnje cvece je polako ali vidljivo nestalo, i neki jesenji pupoljci purpurnih hrizantema nagovestavaju prve mrazeve. Pripreme za zagrevanje su uradjene i shvatam da je pitanje dana kada ce pozno leto preci u ranu zimu.
Pa ni voda sto zubori u fontani, nema isti zvuk! Nije to vise veselo poskakivanje kapljica i prelamanje na suncevim zracima julskih vrucina. Sada je to zubor vode koja kao da oseca studen sto dolazi sa zapada i nosi ledene iglice sto ce onemoguciti uskoro da se zubor cuje. Smirice se i vodena povrsina mog jezerceta, zaogrnuce se ledenom korom, prvo tankom kao celofan na tegli sezonske zimnice, a zatim sve debljim slojem staklastog leda do dubokog smrzavanja.
O, lepi letnji dani, dugi topli, gde ste? Mada, da sam hteo ziveti u subsaharskom podrucju, odselio bih se tamo, ili rodio u Ugandi, a ovako, odabrao sam ovu lepu ravnicu severno od Save, koja svake godine u ovo doba, vec milenijumima docekuje hladne severne vetrove i prati Prirodin godisnji ciklus smene godisnjih doba, na radost svih koji veruju u Deda mraza i vole sneg sto skripi pod sankama koje vuku neki razigrani konji raspletenih griva.
Jata ptica se mogu cuti u tihim nocnim satima, koja hrle ka jugu u redovnoj migraciji ka toplijim krajevima, ostaju nam samo one koje ce podeliti hladne dane sa nama a mi sa njima mrvice hleba kako bismo na prolece opet bili skupa i docekali leptire i bubice sto ce nam prolece nagovestiti.

Hvala ti Kaseta na inspiraciji!

- 07:59 - Komentari (3) - Isprintaj - #

05.05.2006., petak

9. MAJ

Tu, nedavno postavio sam pitanje, sebi a i ucesnicima veoma aktivnog foruma u jednom od postova; “sta ciniti da bi se izaslo iz ovakovog trulog stanja?”, odgovarajuci sam sebi da je aktivnost, akciono delovanje jedini put, da nase pisanje na forumima slicnih ovom nece mnogo sta promeniti na izgledu slike trenutne politicke sitacije.
Miting zakazan za 9. maj je svakako dobar put i podrzavam ga iz sve snage, uz to cu biti i prisutan. Ali i dalje me plasi da ce na tom mitingu mnogima od nas splasnuti odusevljenje i elan jer ce broj prisutnih i stvarno zainteresovanih i spremnih za menjanje stanja, biti ispod ocekivanog.
Bojim se da se nase interesovanje i energija za tako nesto nije dovoljno akumulirala i da nema jos uvek snage koja promene moze izvesti.
Prvi maj je dokaz da ne postoji pravi inicijator, i jasno odredjen cilj promena, s obzirom da povodom pomenutog praznika nije bilo radnickih protesta a neosporna je cinjenica da su zaposleni u Srbiji u daleko losijem materijalnom polozaju od radnika u zemljama Evropske unije, koji su zestoko protestovali protiv uslova rada, otezanog zaposljavanja mladjih generacija, rasta nezaposlenosti kao opste najavljenog trenda, zaostajanja rasta dnevnica, nedovoljne socijane zastite, povecanja faktickog opterecenja zaposlenih u svim delatnostima i slicih problema.
Kod nas cak ni sindikalne vodje nisu znale sta bi rekle niti kakvo saopstenje bi izdali, obrazlozenjem da su “ministri za praznike otputovali u neka mondenska odmaralista” pa nemaju kome da ih upute, a da “su radnici vise zainteresovani za pecenje na raznju nego za sindikalne aktivnosti"!!!
Cinjenicno je, da je mnogima od nas neizvrsavanje obaveza prema zahtevima Haskog tribunala, dolilo jos jednu kap u casi nezadovoljstva aktelnom vlascu i njihovom nejasno definisanom politikom, ali ni to nece biti kap koja ce preliti ovu casu.
S obzirom na konstelaciju odnosa u vladajucoj vecini, nespremnoscu opozicije da je rusi, dok se vruce klupko Kosovskog problema i razdvajanje Srbije i Crne Gore ne rasplete, izbora nema na vidiku, a samim tim ni kvalitativnih promena na bolje.
Mozda moje vidjenje deluje pesimisticki, ali je to po svim pokazateljima, nazalost, realno!
U svakom slucaju, 9. maj i miting koji je zakazan ce biti nekakav pokazatelj, makar kao polazna osnova za “STA CINITI DALJE?”
_________________
........nismo dovoljno ucinili, a mogli smo........
........zasto nismo?........................................
........za sve treba; smeti, hteti, moci..............
- 13:07 - Komentari (2) - Isprintaj - #

14.04.2006., petak

DUNAV

Pitanje drage mi Kasete me podsetilo da stavrno dugo nisam pisao! A mogu reci cak neopravdano dugo. Tesko je naci reci za opradanje, moze se objasniti ali ne i opravdati toliko dugo nepisanje.
Od pocetka ove godine obaveze i poslovi su me zaokupirali, a samim tim su mi oduziali dragocenu energiju neophodnu za pisanje. Nakon napornog dana punog raznih razgovora, resavanja tekucih poslova i problema, nisam bio u stanju smisleno i lepo pisati, ili bar ne onako kako bih zeleo. Naravno da bih imao mnogo toga napisati, desava se puno stavri, moze se komentarisati mnostvo dogadjanja ali i za to treba vreme i osecaj da ce napisano imati dobar zvuk.
Trenutno mi je najzanimljivije stanje Dunava, njegova silina kojom nadire i plavi sve ono sto su mu ljudi nasilno oduzeli.Pokusali su da ga stisnu u nekakvo omedjeno korito, ali mu je to dosadilo i resio je na kratko da pokaze svoju moc. Malo se poigrao i napravio paniku u vise drzava, prodrmao mnostvo vlada i lokalnih umisljenih zemljoposednika! Kako je ljudsko pamcenje kratko, zaboravili su da Dunav postoji milionima godina naspram beznacajno kratke ljudske civilizacije. Gradili su tamo gde nisu smeli, smatrali se jacim i znacajnijim od Prirode i njene snage! I trebalo je samo jedan, kazu stogodisnji vodostaj, da poremeti snove o ljudskoj velicini. Zamisli, stogodisnji! Ha ha ha, a Dunav je takvih stogodisnjih imao hiljade puta, i njegovo iskustvo je neuporedivo bogatije od ljudskog.
Odlazio sam na obale da vidim kako se malim vrecicama peskom ispunjenim, brane ogromna naselja i ljudska materijalna dobra, prolazna u svakom slucaju. A samo 20 cm nedostaje da te barijere postanu igracka. Te kolicine peska koje koriste za odbranu od vode, Dunav u sebi sadrzi u milionima puta vecim kolicinama i kao da se podsmeva svojim mutnim razigranim talasima, zapljuskujuci ih i izazivajuci paniku kod branilaca, iscrpljenim od napora i igledanja u vodu sto samo jednom kraj njih prolazi i odlazi u vecnost, do nekog mora i okeana u neprekidni tok kruzenja materije na Zemlji. Danas je vec poplavni talas prosao, jedna ogromna strepnja malih i bespomocnih ljudi je ostala u prvim danima aprila 2006. godine, ali je bila opomena u stilu “memento, homo, qui pulvis es et in pulveris reverteris”!
- 14:04 - Komentari (1) - Isprintaj - #

02.01.2006., ponedjeljak

ZAHVALNICA "BEZIMENOJ"

Eto, konacno sam saznao ime “bezimene” posetiteljke. Znacajan dan za mene, lep pocetak godine obelezen prijatnim saznanjem. Napokon je izasla iz anonimnosti, predstavila se i sad je vec mnogo drugacije. Nije da sam bas po svaku cenu zeleo znati ko mi ostavlja pozitivne komentare, ali je ipak lepse i prirodnije znati ko je to iza nepotpisanog komentara. Sada mogu i ja posetiti njen blog, uzivati u njenom lepom pisanju. Draga Helix, hvala sto si se oslobodila, potpisala, hvala za cestitanje novogodisnje.
Godine nam prolaze, nadamo se da svaka sledeca donosi bolja i lepsa iskustva, cini nas mudrijima, zrelijim, a da li je tako videcemo na kraju puta.
Mozda nam prave i iskrene ljubavi koje dozivimo daruju nesto posebno sto godine koje dolaze, cine znacajnijim i vrednijim za bogatsvo koje stekosmo spoznajom ljubavi lepe i nezaboravne.
U 2005. ja sam doziveo jednu divnu, pravu, spontanu ljubav sa svim sto ona donosi, nasao sam zivotnu radost i pokretac duha i tela. Stvarno je ljubav izuzetan podsticaj za zivotni optimizam i nezamenjljiva je u tom smislu.
Srecna Nova godine svima koji su povremeno ili cesce posecivali ovu stranicu!
- 10:17 - Komentari (7) - Isprintaj - #

16.12.2005., petak

UZIVAM....

Da, katastrofa je prosla, blog radi kao nekada, ostalo nekih gresaka ali popravice se i to.
Mogu reci, javno, odgovorno pod punom moralnom odgovornoscu da uzivam sa svojom zlatokosom. Lepo nam je, pazimo se, mazimo se, ljubimo se i volimo se, eto vec duze vremena. Nikako da se uskladimo koliko je to meseci! Po mojim vidjenjima to je vise od osam po njenom nekih tri i po, ali ok, nije ni binitno toliko, vazno je da nam je lepo i da traje.
Prestao sam da pisem, jer sam dobio priliku da joj sve to sto sam pisao, saopstavam u lepim treucima, u divnoj atmosferi saputanjem na jastuku i u mnogobrojnim zajednickim trenucima ugodnosti.
U toku su zavrsne guzve i tekuce obaveze oko svodjenja bilansa poslovanja u fimi, silne svakodnevne obaveze, pa sam malo vise zauzet popunjavanjem raznih naloga, obrazaca, nadoknadjivanjem propustenih obaveza, i nadam se da cu se vratiti na put pisanja bloga, belezenjem svojih razmisljanja, analiza i zapazanja.
Vazno je da sam tu! I mislim na blog!
- 03:32 - Komentari (4) - Isprintaj - #

26.10.2005., srijeda

KATASTROFA

Zasto se ovo desava sa blogom???????????????????
- 12:20 - Komentari (4) - Isprintaj - #

08.10.2005., subota

SRECA

Sreca, sto je sreca sada znam
To je svaki susret s njim
Njegov dah na licu mom
Sreca, njegov korak, njegov glas
Njezni poljubci kroz noc
Sasvim jednostavno on
On je sve sto trazim jos
Od zivota sada svog

Jer s njim dozivjela sam sve
Sve o cem' djevojka tek sanja
Iz prica drugih ljudi
To je sve sto zivot moze da ti da
Al' dio sna, jednog vjecnog sna
O..

Sreca, njegov obraz pored mog
Samo za njeg stvoren dom
Sasvim jednostavno on

On u meni zivi tu
Kao kucaj srca mog
Pa kakav bio on je moj
Sa bezbroj svojih sitnih mana
Kad svoju srecu nades, tada znaj
Pletu se svi u zivot tvoj
Ma sto god rekli sad
On ce ostat moj

Sreca, sto je sreca sada znam
To je svaki susret s njim
Njegov dah na licu mom
Sreca, njegov obraz pored mog
Samo za njeg stvoren dom
Sasvim jednostavno on
Moja sreca to je on
Sasvim jednostavno on


JOSIPA LISAC
- 22:18 - Komentari (1) - Isprintaj - #

07.10.2005., petak

DA LI CE LJUBAV DA SE DESI

Da li ce ljubav da se desi? Ona se desava, stalno, uvek, od postanka coveka kao mislenog bica. Na mestima gde ne slutimo da ona moze biti, kada mislimo da je za to nepovratno proslo vreme, ili kada nam se cini da nekoga volimo i da nismo spremni da ljubimo bilo koga drugog. Ne mozes postaviti sebi slozeni zadatak, narediti – zaljubi se! Ljubav se desi, pojavi se kao izvesna iskrica prilikom nekog susreta, znacajnog pogleda, ponekad ne zelis da je prepoznas u prvom trenutku, rasplamsava se pod naletima povetarca sto je raspiruje u nocima dok san na oci ne nailazi, a ti se pitas zasto sna nema, umoran od svih misli koje kao da nisu tvoje a ipak su te svog obuzele, sa njima u san tones, sa njima se budis, kao da nisi ni oka sklopio. Nesreca je u zivotu svakoga, ako te dozivljaj ljubavog zanosa zaobidje a da nisi ni osetio sta je njena snaga, kakav je to zamajac, pokretac, podsticaj svekolikim naporima da ucinis vise i bolje nego sto si ikada pomislio da mozes. Istina je da u takvome zanosu razum se muti, ali jednako tako, bistrinu uma nam moze doneti, neke se misli pojasne, prosvetle. Lucida intervala! Kao sto u nevolji i patnji, postanemo blazi i osecajniji, tako u ljubavi i sreci nekakvu plemenitost i dobrotu pronadjemo u sebi, pa je zelimo pokazati i njome druge nadahnuti, pokazati da se dobro moze deliti sa drugima i da se tim deljenjem ne smanjuje vec visestruko uvecava, da je sreca - biljka plemenitog roda, kolicina se ne smanjuje ni kada se deli.Najlepsa su spontana desavanja u mnogo cemu, a narocito kada je ljubav u pitanju. Za neprijatne dogadjaje nikada se dovoljno ne mozemo pripremiti, ma koliko priprema obavili, uvek nas zateknu nespremne! Kada se to desi sa lepim i prijatnim, ne smeta nam iznenadjenje, prija nam, prepustimo se. Na lepo se lako i brzo covek svikne. Ali strepi, strahuje i brizno pita sebe, zasto i dokle li ce biti dobro? Iz iskustva zivotnog, poznajemo da dobro kratko traje, da je nepravedno rasporedjeno, zla i patnje na svetu je vise, muke su od rodjenja sa nama, od prvoga placa, kroz detinjstva bosih nogu, gubitaka dragih, kroz ostavljanja i napustanja, traganja u zivotu po losim i nekaldrmisanim putevima, na kojima su raskrsca sa mnogo pravaca gde vrebaju sva zla sveta, obrusavajuci se na nesigurne i kolebljive, ubijajuci samopouzdanje na svakoj prekretnici i izboru pravog smera. I kada nas lepo snadje, a ljubav se zove, odmah se pitamo – zasto mene, da nije nekakva obmana u pitanju, nagovestaj prevare, igra li se neko sa nama i sta iza toga stoji? Ko nam ljubav pruza, i da li je ljubav prava sto nam je ponudjena, iskrena ili lazni privid u zanosan trenutak obavijena, zanos ce s lahorom otici, a ostace bol i osecaj promasenog, zig na dusi, saznanje da si ocekivao vise nego sto si stvarno dobio a davati si hteo mnogo vise nego sto si pokazao. Uskladiti sve to i da rasporedjeno bude tako da niko primedbe nema, jeste vrhunsko umece, ideal o kome se samo moze filozofski raspravljati, u beskrajnim sofistickim diskusijama u kojima nema emocija. U zivotnoj zbilji sve to u duboku vodu pada i ostajemo samo jedno naspram drugog, sa velikom rezervisanoscu pratimo sta nam svaki novi postupak donosi, sta nam svaka upucena rec kazuje, krije li se jos nesto iza toga, igra li se zivot sa nama, kocka li se sa nasim osecanjima i koje karte nam je dodelio neumoljivi delilac. Dilemu, da li otvorenih karata zaigrati i na rec verovati, da li verovati na rec ili skrivenu misao traziti u svakom potezu i osmehu, grimasi na licu, nesvesnom tiku oka i skrivenoj bori cela, dovodi nas do misli o tajanstvenim namerama sto se protiv nas smeraju. Misli prepuna glava, jedna drugu stize, preplicu se, jedna preko druge gaze, nova stize, a stara ni iscilila nije, a sve skupa mira ne donose. Pomera se klatno, ali samo dva otklona ima, sate odbrojava, i radost sa strepnjom zamenjuje, strast i hladnocu smenjuje, cas do usijanja, pa na ledeni pokrivac nas spusta. Sta sve moze covek da istrpi, ni da pokusa ne bi mogao da predvidi, ali kad ga vec zadesi, prilagodjava se i snalazljivost svu iskazuje. Iskustvo nam mudrost daje, mladost - strepnju i silinu, ujedno. Sudija nisam da o dobru i boljem sudim, vidovnjak nisam, da unapred vidim kuda sve to ide. Neumoljivo je vreme sto kazuje, bez greske, reci ce nam oboma! Verovati mozes, ulaganje svako u vrednosti prave u osecanja cista, donosi dobitak, oplemeniti moze i dusu i bice citavo. Ako zelis sitan igrac biti i prevare praviti, sitan prevarant ces i ostati! Takve ne vole ni ljudi, a ni zivot im bog zna sta nije naklonjen, gubitnicima ih nazovu i traga za sobom ne ostave, reci im niko ne zapamti, ne pominju ih. Znacajnih i vrednih ljudi, umova zdravih, pamte se reci i citate im godinama ponavljaju, koriste ih kao svoje, na njih bi da lice, istim mislima da plene oko sebe. U nocima nekim, zapisemo naviruce misli, shvatanje onoga sto nam se desava, i sto nam cini zivot - zivotom, ili ponor - paklom. O ljubavi mastamo, zelimo je snaznu i vecnu, tragamo za njom. I kada nam se desi, i svesni je budemo, zebnju nam stvara, da li je to prava? I kuda nas vodi, sta li nam to sprema iza tajnih vrata u prostorima koje ne dodiruje nase saznanje, gde ni mastom dospeti ne mozemo. I uporno potvrdu trazimo i upite postavljamo, nejasnoce i neznanja jos vecim stvaramo. Ako dobro zelis, bolje ce ti biti! Pad nas plasi i zebnju stvara, dobro ka boljemu ide, verovanje u bolje isti rezultat nam daje, zadovoljstvo ili patnja, na pocetku kraja kazuje nam kakav je to ishod, nepogresivo i trajno. Mnogo toga ne znamo, sto vise se upoznajemo, to smo blizi, dajemo sve od sebe da nas shvate i prihvate, a time i pogreske cinimo, zabune unosimo, pitanja nepostavljena proizvodimo. Nedorecene stvari nesporazum stvore, u samo jednoj recenici, stotine su nam potrebene da ih razjasnimo i prevazidjemo. Svaka misao izrecena, svaki postupak ucinjen, poruku salje, nekada smo svesno tako uradili, a da li smo zeleli bas tako, shvatimo kad treba pogresnu poruku ispraviti. Nije samo dovoljno voleti, treba i pokazati, na pravi nacin uputiti, nejasni signali tumacenja pogresna proizvedu, na pogresne koloseke misli upute. Da li smo bas jasni svakom ko nas slusa i gleda, iscekujuci svaku rec, kao da sveti zavet dajemo, da zakletvu polazemo? Posten odnos prema sebi na prvome mestu, a tek onda dalje sa postenjem mozes ici i od drugih zahtevati. Kad u sebe zaviris i sagledas ono sto od sebe i drugih sakrivas, znaces i kakav si i koliki si, i sta sa tim mozes uciniti. Jeste tesko, ali tad si jedino covek u svojim ocima, tek tada ti ne mogu nista ni drugi a i sebe vrednujes pravom merom i samo si tada jak. Da li znas sta hoces i da li sebi priznajes to sto verujes da hoces? Koliko je to verovanje jako i da li dosledan mozes biti? Doslednost je velika vrlina, istrajati, ne posustati kad se prva prepreka ukaze, sposobnost je koju nesigurnost i neverovanje cesto obezvrede. A kuda si i zasto kretao ako tu sposobnost u sebi nemas, za velike poduhvate i stremljenja moraju biti takva, da na pola puta ne zastanes i pred sobom kukavica ne ispadnes!
- 11:19 - Komentari (0) - Isprintaj - #

04.10.2005., utorak

NE BUDI ME IZ SNA

OVAJ POST JE NJEN, ZATEKAO SAM JUTROS, NJENE MISLI, ZABELEZENE, OSTAVLJENE NA STOLU, PRE NEGO STO JE OTISLA, LJUTA NA SEBE, NERASPOLOZENA, DUBOKO NESRECNA, RASTRZANA TESKIM DILEMAMA.

U velikom sam grcu. Preplavljena nestvarnim emocijama koje potiskujem u sebi. Skoro da svaki dan pokusavam da pobedim u bici, u kojoj samo ja ratujem. Tesko mi je, ne mogu da zgazim sebe i svoje vec trajne principe. A kako da se pravim da to vec nisam uradila...Da, i onda se setim, nije desavanje u stvarnosti, pravo desavanje je u glavi. A u glavi cudo! Samo ti, tako lep, bistar, britak, romantican, nezan, pozeljan, malo tajanstven, iskren, strastven, razuman i moj...Ne, ne preterujem! Secam se svega, svakog trenutka i dodira, nikad ih necu zaboraviti, ne mogu jer nikog nisam tako zelela u tisini. Samo tvoje prisustvo me cini srecnom, ne oduzimaj mi to. Budi tu, zar ne vidis koliko mi znacis, kazes da sam tvoja ikona. Volela bih da ti vratim osmeh, da se smejemo zajedno. Sta bih sve volela...Sanjala sam da sam zaspala u tvom narucju. Bas se tako osecam kad sam pored tebe. Opijena snovima i mastom. Iluzijom koja ne prestaje, najlepsi si moj san. Kao predhodna noc, obelezena drhtanjem moga tela, koje si sigurno osetio, ogromne zelje za toplinom, prenela sam ti deo svoje ljubavi...kao u snovima...ne budi me...
- 09:17 - Komentari (4) - Isprintaj - #

03.10.2005., ponedjeljak

I POLJUBAC, KAO DA JE PRVI

Mrak je pao ranije nego sto bi to trebalo pocetkom oktobra. Teski, olovni oblaci, znatno su doprineli ranom smrkavanju. Tek je drugi dan ovog, "kad hladne kise padaju...", poznatog meseca. Iscekivao sam je kao i svih dana pre, da dodje i ispuni svaki delic prostora, da razgrne mrak ove noci, sivilo neba noci bez meseca, obasja svojim zlatnim zracima. Citav dan se nismo culi, videli, dan dugacak kao jedan vek. Vreme tako sporo prolazi u njenom odsustvu, a tako nepravedno brzo proleti, kada smo zajedno. Kazaljke bih tada rado zaustavio, iz ovog stvarnog sveta se izdvojio i samo sa njom bio, saputao joj i svakojake price govorio. I cemu to proticanje vremena, kad je zaljubljenima vreme nevazan cinilac, koji samo lepe stvari skracuje, u trenucima najlepsim, u sred nezavrsenih dijaloga, prekidajuci niti snaznih misli, ostavljajuci mi sake zeljne njenih malih, toplih dlanova, uskracujuci me za nezan dodir njenih obraza, njenog izazovnog mirisa uzdrhtalog tela, leptirastih poljubaca s puno neznosti uzvracenih.
Dosla si u svoju gordost obucena, ljutnjom obuzeta, iz tebi znanih razloga. Okice su ti sevale srdzbom malog jezica, koga uznemire nestasna deca u svom stanistu, od opalog lisca sacinjenog. Ni u takvim trenucima, ne izgledas mi manje privlacna, tvoj prkos i bes, su mi slatko izazovni, jer znam da ces nakon toga biti meksa, maznija i neznija, da ces se sladje smejati, svojim bezrazlozno tmurnim mislima. Ljutica moja, nije dugo izdrzala, sva svoja razmisljanja si iznela, pitanja i opravdanja postavila, zakljucke poredjala, ljutnju sasula, htela sagovornika za svadju praznjenja, nagomilane energije, vulkana mislima akumuliranog u proteklom danu. Uzalud, naljutiti me ne mozes, sagovornik za svadju ja nisam, neprijatnu rec od mene ne mozes izvuci, ali frustraciju je dobro izbaciti prema uzrocniku. To je najlakse, najbolje, najefikasnije, rekao sam da cu biti tu i za tvoje ljutnje i lose trenutke. Imunitet za tako nesto stekao sam, slatki otrove moj, radosti moja usplahirena.
Svoju ljutnju, pravdala si nekom mojom, u svojim razmisljanjima proizvedenu, pobrkala razloge, uzroke i posledice, pogresne pretpostavke jednako neispravne zakljucke proizvode.
Noc je tek prevalila polovinu svoga hoda, nad tvojom srdzbom i mojom briznoscu. Dadoh ti dva lista hartije, za tebe ispisana, da shvatis kako, ljutnja sto je nazivas, samo moje tuzno raspolozenje jeste - zbog tvog odsustva. Kao sto sam pretpostavio, ostricu tvoje srdzbe su otupeli, osmeh na lice vratili, oci neznoscu ispunile. Za pomirenje, poljubac u mali prst si dozvolila, rekoh ti, ali sa zakasnjenjem, da ako mali prst das, ruku celu i jos vise cu hteti, zaustaviti se necu moci. Smejala si se, nisi bila spremna, iscekivala jesi, da li bas ove ili koje noci? Zar je to bitno, planovi se projektuju da bi se izmenili, a principi su zato da bi se krsili, pravila su samo nekakvi orijentiri koje postavljamo i menjamo prema sledu dogadjaja i uglavnom ih ne postujemo kada nam to ne odgovara, vaze za neke druge, prisutni se izuzimaju.
Ljutnja je vec davno nestala, mnogo smeha, lepih reci je razmenjeno, zelja vise nije mogla da se skriva iza davno prevazidjenih obecanja sebi zadatih, mnogo toga je uzdrmano, nista vise nije kao sto je do skora izgledalo. Kroz nekoliko neprospavanih noci, sugestivnih prica, prepoznala si mene u sebi, moje reci cujes iz tvojih usta, moje misli tvojim umom sad vladaju, pred ogledalo sa strahom stajes, da moj lik u odrazu ne ugledas! Koji je to stadijum, pripadanje meni osecas, mojom se zoves, a ja te na taj nacin nisam pokusao prisvajati. Ne prepoznajes se vise, od gubitka identiteta se plasis, govoris; ”sta mi to radis, mojom se zbunjenoscu hranis”!
Priznajem, koristim svaki trenutak tvoje nesigurnosti, pa i ovaj cu, tvoju neodlucnost ne propustam, priblizavam ti se na udaljenost crvenog usijanja, usne ti blago stisnute ne uzmicu, na njih sam spustio poljubac prvi, obazrivo, da carolija tog dodira ne odleprsa brzim krilima uplasenog kolibrija. Radost prvog poljupca, secanje davno vraca, to davno bese secam se......I svaki je sledeci bio kao prvi, i istu ustreptalu draz je budio, usne ti vise nisu samo primale dodire moje, uzvracale su i tanka linija dobrog i intimnog je pregazena u noci sto je na izmaku bila. Rukom si prekrila oci, ali kasno, put od malog prsta, dlana vlaznog od strepnje iscekivanja, do usana tvojih, kratak je, brzo se predje i ostavlja ubelezen trag u svesti, zadovoljstvom sa olaksanjem i zabrinutoscu pomesanim.
Rekoh jos davno, da to nije oziljak, vec nagovestaj ljubavi, koja svoje puteve ima, a ne bira razumom koga ce i kada snaci, bez najave doci, kad joj se najmanje nadas i nespremna budes!

- 19:40 - Komentari (1) - Isprintaj - #

02.10.2005., nedjelja

ZA ZIVOT UCIMO, NE ZA SKOLU

Sta je merilo “dobrih” odnosa? Pitam se, nisam pitao tebe, ne bi mogla da definises, uzvratila bi mi pitanjem, istim! A to nije razgovor, sveo bi se opet na moje “mudrovanje” o svemu i svacemu, o svakom pitanju, o svakom pojmu. Da li su “dobri” odnosi, sacinjeni od lepih pisama, zanimljivih prica o tome sta ima novo od susreta do susreta, razgovori o skrivenim mastanjima, nepriznatim osecanjima, dodir usana po celu i obrazima, a intimnost je dodir malih stopala, od oktobarskih kisa nakvasenih, poljubac u tackicu ispod usana?
Znas vise nego sto priznajes, nerado se odlucujes da kazes da ne bi rekla preko onoga sto si sebi odredila kao dozvoljeno.
Oklop skoljke, kazu, biser krije. Pa dobro, otvoris ga malo, tek da bistrom vodom biser umijes, jos brze ga zatvoris. Tvoji strahovi nisu od skoro, nisu mu uzrok nesrecne ljubavi, jadi mlade duse, povredjivani neuzvracenim emocijama. U ranim danima su steceni, strah, nesigurnost, neprihvatanje neznosti, paznje, kazu da ih nisi dovoljno osetila kada su ti bili najpotrebniji. Ne verujes da iko moze to da ti iskreno pruzi. Mozda si u pravu. Ljudsko povredjivanje se nastavlja u neprekidnom nizu, izborom pogresne osobe, predavanju emocijama bez pokrica, neuispunjenim ocekivanjim, nerealnom nadanju da ce neko shvatiti sta se krije u malom oklopu, ljusture naoko tvrde, ali krhke. Mislis da ces zatvorenim polutkama, zastititi, osetljivu unutrasnjost, od dodira surovog, da ces doziveti jos vece razocaranje, koje neces tako lako sanirati? Zivot je tek pred tobom, ne predlazem ti da ides bez stita kroz pakao sto zivotom ga nazivaju, ali svaki dan, svaki susret, svaka nova osoba je mogucnost za dokazivanje i suprotnog verovanja. Ne moraju se uvek stvari desavati po unapred ocekivanom obrascu, sa zadatim i predvidivim zavrsetkom. Ne mozes ziveti bez verovanaj da moze biti bolje i drugacije. Povredljivost nosi svako od nas, svi smo bili jednom ili vise puta napusteni, izigrani, sa osecanjima su nam zbrku pravili, ali zivot ide dalje, i traje duze nego sto traju ruzna secanja na njih. Mala moja, zivot nije bajka, mnogo je stvarniji nego sto princeza, na zrnu graska moze da zamisli, u svojim snovima uljuljkana. Usnula, mozes da prespavas nesto sto bi znacajno moglo biti, a kada se iz sna probudis, shvatis da si propustila neke vazne lekcije, sto samo zivot – ucitelj predaje, nastavnik neumoljivi, koji greske ne kaznjava slabom ocenom, popravni ispit moze biti tek za mnogo godina kad prodje period u kome se neformalno obrazovanje stice. Sistematsko skolovanje pruza skola, akademske institucije, ovo drugo svakodnevica nam obezbedjuje, ne naplacuje se ali dosta kosta.

- 17:58 - Komentari (2) - Isprintaj - #

DOBRI, NOCNI DUHOVI

Nestrpljivo si zelela da odes ili da ostanes? Nisi bila sigurna da li ti je toliko lepo da bi ostala vecno pored, u klompicama koje su ti kao po meri napravljene i veseo klepet ostavljale za sobom kud god bi krenula, ili izasla u kisnu noc da se rashladis od svih misli koje su vrelinu stvorile u glavi, ali i u telu. Nisi vise bila u stanju da kontrolises postupke i ponasanje, predmeti su ti ispadali iz ruke, ponavljala si vec ucinjene radnje po nekoliko puta, smejala se razdragano, zbog tebi i meni znanih razloga, neodoljivo te je privlacilo prisustvo nekoga, ko je na takav nacin svoje razmisljanje o tebi izneo, saopstio ti ga, opisima koji plene paznju, stvaraju osecaj neobjasnjivo lepog, razigravaju mastu i navode te da pokleknes pred sopstvenom zeljom, neizrecenom, a prisutnom u tebi.
Destak minuta nasamo provedenih, na kratkom putu do kuce, nisu bili dovoljni da se opustis, da bliskost i zelju u dogadjaj produzis. Ipak je hladna jesenja noc, ublazila plamen, misli razumnije dejstvuju kad mogucnost postane stvarna. Reci, pogledi su jedno, nagovestaj stvarnosti i prilika da bliskost postane dostupna tvojim rukama, postaje nesavladiva zadrska. Strah od toga, nadvladava trenutak, odlaze ga za neki drugi, sledeci, mozda nikada ne ponovljeni put.
O osecajima i skrivenim mislima razgovaras, tek sa bezbedne udaljenosti, iz nenarusive sigurnosti svog mirnog kutka, poznatog okruzenja u kome te nikakva cuda ovoga sveta ne mogu ugroziti, sa mesta na kome si nedodirljiva, slobodna da kazes ono sto mi ne pruzas da vidim, zelju, poriv, strast. Tvoj zaklon od svih strahova, ispod pokrivaca bezbednosti, jedinog, sigurnog zastitnika, gde sklopljenih ociju mozes da vidis sve ono sto izgovaras, odakle mozes da postavis pitanja i da trazis, zahtevas, pricaj mi sto lepo, i da kazes zastani, hocu samo da naslutim. Odatle mozes hrabro da postavis pitanje; sta ces sada sa mnom, i pricaj mi jos lepog i jos lepseg. Dobri duhovi noci, probudili su se i vredno rade, postajes najneznije bice, koje trazi toplinu, ljubav, zagrljaj, poljupce za laku noc, a oni su sve samo nisu za mirnu noc, nagovestavaju nakupljenu strast iz svih trenutaka, zajedno provedenih. Dozvoljavas mi da te naslutim u kajsiju obucenu, za pocinak spremnu, a znas da je taj omotac dovoljno proziran i da je ispod njega sve dostupno mojoj zelji da vidim sta skriva. Slatko-bezobrazno, zelju mi pojacavas, izazvala si je odavno, sada joj dolivas etericno ulje, mirisima i bojama noci, slasnim strujanjem gugutavog glasa, saputanjem i pozivom na telesnu prisnost.
Sutra vec, kada dan osvane, bices opet ona, sa uljudne distance prisutna, mlada zena koja razumno kontrolise svoje reci i ponasanje, prethodnu noc odlaze u ormaric slatkih, nocnih desavanja. Po danu se senke i svetlo drugacije ponasaju, neki drugi smisao svemu daju, i reci u govoru su druge, smisao svega se menja kao sto dan smeni noc, a dnevni duhovi nemaju caroliju i mastu, onih nocnih, ne umeju tako slatko da se poigravaju i da strasti potpiruju.

- 00:09 - Komentari (1) - Isprintaj - #

30.09.2005., petak

I DOK SPAVAS, MIRA MI NE DAS,

a tek kad si kraj mene blizu, moje se misli bore, kao veciti sukob hteti i smeti, zeleti a ne dodirnuti. Pobediti svoju zelju, zaustaviti je u momentu kad kipi preko ivica moguceg zadrzavanja, brane pucaju kad kap vode prelije nabujalo jezero, prelije se u mirna, neka polja, do tada neplavljena, usnulih dolina, netankutih lepota. Poplave daruju novi zivot, plodnost, blagostanje, mir i spokoj za neki naredni period, do nove bujice, do novih velikih desavanja.

“Poljubih te sinoc, u snu te poljubih, kao i svake noci...”
Velika zelja, prisustvo stvara bliskost, snaznu, nezadrzivu! Misli su samo u jednom pravcu usmerene, dosla si, kao snezna pufna, mirisna, nezna, sa plavim osmehom na sebi, tako privlacna, da bih te morao pozelet, pa da sam slep. Mirisem te, osecam svaki atom tebe u vazduhu, ispunjavas prostor, meni si najlepsa. Preterivanje – mozda! Ja kazem meni, ne pitam druge, ne znam sta me sprecava da te zagrlim, podignem, poljubim? Obzir, ustrucavanje, strepnja od - nakon toga? Iskusenja, iskusenja, neko ili nesto me proba! Da proveri da li sam zivo bice, ili stena. I ona puca, kad ne moze da se prostre izvan svog obima. Da li sam na granici svog cvrstog stava, da li potiskivanje moze da potraje? Tako blizu, na dohvat ruke, na dodir blizine, nezna ruka, mali dodir po krajicku dlana, dovoljno da prenese osecaj - ljubim te! Pogled govori vise od svih napisanih reci. Skloni cu se, ne mogu da podnesem toliku blizinu. Pece, zari, nije to vatra, ognjevi koji plamte, u jedan su se stopili. Jedan gasim, hiljade se rasplamsavaju. Plavicasti vrhovi govore da se ne sme dodirnuti, opecice, ostavice sprzeni trag, koji ne zarasta, nema tog melema koji to prekriva. Udaljujem se, ne mozes protiv sebe, izbor uvek postoji. Potrebno je samo malo, samo jos jedan treptaj, sapat u pola glasa, mazno upucena rec i zaboravices principe i zakletve, obecanja – kome data? Jos jedan pogled na prorez kosulje, otkopcane ili nedovljno zakopcane, blesak zvezda na obzorju njenih grudi, podrhtavaju pri glasnom smehu, prkosno se pokazuju, skrivene tek toliko da kazu - tu smo! Govore mnogo vise. Ako postoji zabranjeno voce, ti si ga skrila u cipkanoj majici, da li da zre ili da mirisom i izgledom mami, da ocima mira ne da?
Koliko puta sam zamisljao, ljubio ti dlanove, sklopljene, prst po prst, do ociju stigoh, celo tek ovlas poljubih, da osetis kako rec moze najbolje da se prenese usnama. Bez govora, samo poljupcem koji kazuje, recito, u kome nema dvosmislenosti, koji razumes bez tumacenja i mnogo misli. Za njega ne treba pojasnjenje, on stvara osecaj zavisnosti, trazi jos! Tvoja ramena, od pogleda skrivena, meka, za poljupce stvorena, dah i toplinu si morala osetiti, mene je pekao svaki poljubac, celo naslonjeno na tebe, najmeksi jastuk, koji mir ne pruza, samo zelja da se trenutak dodira u dugotrajnost pretvori. Velika strast, iz ljubavi ogromne, narasta, dodir koze je vec nesto drugo, svaki titraj sakriven i zadrzan, prenosi taj mali delic koji dodirnem, miris tela kad prislonim lice uz tebe, je opijat jaci od svih koje priroda daje. Alkohol je tek razblazeni sok, tvoj miris opijenost izaziva kao esencija najfinih vina, izdvojenih iz plemenitih zrnevlja sazrelih na suncanim padinama, osvezenih maestralom i zalivanih jutarnjim kapima rose, sa nekih rajskih cvetova sakupljenenih. Slatko vino najjace opija, upijam te, pijan sam odavno, mozda se ne teturam da drugi vide moj nesiguran hod, ali paluba mi se opominjuce ljulja, kao mornar u oluji, za slamku razuma se hvatam. Zelim da padnem u talase plime sto me ka tebi nose. Spoznao sam kako sa pijanstvom da se borim, ne naucih kako sa strasnim zanosom da se izborim. Sirene su na hridi mornare navodile, pesmom, umilim glasom, Zlatokosa moja, sirene ti zavide, imas nebrojeno drazi vise od njih. Ko god je video ta mitska bica, zanosa i privlacnosti puna, nije imao vise priliku da ih opise, drugima preprica. Samo legende kazuju o njima. Ja sam jednu sreo, deo njene lepote nazreo, drazi naslutio, miris i dodir osetio. A da li sam te preziveo? Nisam te ni doziveo jos, a vec ne znam da li si san mojih letnjih noci ili potajnih zelja da dozivim lepotu na javi. Ne zelim tada ni da se budim da san se ne rasprsi, ali mirisi ostaju, oni su stvarni, njih ne mogu da haluciniram, udisem te a pluca su mala za toliko bogatstvo. I sumska jagoda je mala, dodirnuh je rukom, uzbrah nezno, na dlanu je drzah samo kratko, ali mi dlanovi sumskom svezinom tog malog ploda mirisahu nocima punog meseca, kada sam te zeleo najvise, uz sebe drzati, ljubiti i najneznije reci upucivati, slatke, izazovne, lascivno intimne, poljupcima obasuti, prekriti svu, pazljivo kao pokrivacem svilenim da uzdrhtis do zadovoljstva.


- 10:08 - Komentari (2) - Isprintaj - #

29.09.2005., četvrtak

UDISEM CIST DAH SA TVOJIH USANA

I napokon, evo i NJenih misli, jedan deo njenog razmisljanja! Dobio sam ovaj uhvaceni deo njenog turbulentnog poimanja svega o cemu sam pisao u prethodnim postovima. To je ONA, bez njenog znanja, bez trazenja odobrenja, stavljam ovo uz moje misli. Do sada su to bile samo dve kratke poruke, ovo je vec nesto malo vise od kratke poruke, koje mi je uputila, kao sazetiji prikaz onoga sto je pokusavala da mi kaze a reci su joj nedostajale. Ove misli tu i pripadaju, zar ne?


Ti si moje utociste od svih teskoca i od svega sto je ruzno. Nisam osetila paznju, a da bi me ti cuo, trebalo bih da vicem. A moja dusa ceznula je za saputanjem i neznoscu. U svezini severnog vetra lepo je mesto gde smo setali, i kad je tvoja ruka osetila moju, srce mi je bilo prepuno radosti. Sreca i nesreca, lepota ili ne.To su izrazi koje svako upotrebljava onako kako to shvati, oni nemaju stalan i odredjen smisao! Nekad sam smatrala lepim ono sto je pravilno, mirno, ravno. Ravna polja, po planu uredjene vrtove, simetricne linije, skladna lica...Medjutim, moj duh se razvio, lepotu vise ne gledam ocima, osecam je dusom a dusa ne vodi racuna o privlacnosti...ona oseca samo sklad. U svojoj gorkoj snazi, oluja moze biti harmonicna...gusto obrasla mocvara, u svojoj divljini misticna....nepravilno lice u svom celokupnom obliku lepo... da, sad mislim da lepotu i srecu ne treba rasclanjivati, ona se oseca... ona se upija i ostaje kao miris... Ljubav je boziji dar, divno ljudsko osecanje, koje zahteva vernost srca i duse. Nek nam sude i odrede predele gde cemo se ponovo sresti sa onima koje volimo! Neka to bude tako! Ako je istina!
Nepoznata mi je tvoja sustina, stavise, ne znam da li postojis. Ali ako postojis, obozavam te zbog svih radosti koje mi pruzas i ne trazim da mi oprostis sto ranije nisam u njima uzivala vise. Jer ti si mozda meni u svojoj neshvatljivoj mudrosti pokazao kako da budem zena, i sacuvao me da srecno prozivim svoj zivotni vek.
Da zavrsim kako sam pocela, nestvarno.
Udisem cist dah sa tvojih usana. Svakoga dana, divim se tvojoj lepoti. Zarko zelim da cujem zvuk tvog glasa, cak i da je kao severni vetar hladan, da me tvoja ljubav ozivi, da me podmladi. Daj mi tvoju ruku, prenesi mi tvoj duh koji ce mi dati novi zivot. Zovi me uvek imenom mojim i ono se nikada nece zaboraviti...
- 09:56 - Komentari (2) - Isprintaj - #

28.09.2005., srijeda

PONUDE KOJE SE NE ODBIJAJU

Dobijem juce posle ponoci zanimljivu poruku, ( a u koje vreme bih inace ) meni se ljudi javljaju sa zanimljivim predlozima, tek posle 00:00 h. Danju me uglavnom smaraju zahtevima, bezveznim pitanjima, niko me ne zove da mi kaze da me voli, vec da im je nesto potrebno i to jos lepo i priznaju - ma ne bih te ni zvao da mi ne trebas!
“Ponudila sam ti prvi put, divnu zabavu i provod u Skadarliji, zatim drugi put, saunu i jakuzi, odbio si me, ako me i na,treca-sreca, odbijes elegantno, kao dva prethodna puta, ubices mi samopouzdanje i necu ti se nikada vise javiti!”
Sta sam mogao, nego da kulturno pitam, onako izokola; a sta se nudi veceras?
Na to je usledila erupcija: “Pa da, eto kako ide tok tvojih misli, na sta ti mislis, samo o ponudi razmisljas, ne nudim ja nista samo pitam!”
Iz prve poruke je bilo vidljivo da se nesto nudi, samo sam u tom pravcu postavio podpitanje! Tvoja roba, tvoj ducan, kome hoces tome das!
“Nisam ja na to mislila, skote bezobrazni, manijace! Odbijas me danima, mesecima, cak godinama, htela bih da se vidimo, popricamo, samo da me zagrlis i da me razumes! Umorna sam, neraspolozena, treba mi neko pred kim ne moram da se foliram, objasnjavam, dokazujem. Ne boj se, necu ti nista...”
Super, pomislih ja! Ako sam ja pogresno shvatio i gresno razmisljao, neka mi nebo sudi! Spreman sam na sve oblike kaznjavanja, na izolaciju, ekstradiciju, prognanstvo bez mogucnosti povratka!
Ali, ljudi moji, ne mogu da prihvatim da sam ja nesto pogresno protumacio, jer po logici koju ja sledim, poziv na takvo druzenje se svodi na kraju na jednu jedinu stvar! Ako u prijatnoj atmosferi, saune, jakuzija, prigusenog svetla, price u pola glasa, opustenih misli, znacajnih pogleda, dodira, zagrljaja, ne usledi i nekakav finis, zavrsnica sa mazenjem i pazenjem, onda ja ne umem da tumacim reci, signale i poruke.
Sticajem okolnosti, na nekoliko prethodnih poziva, nisam mogao stvarno da odgovorim, da dodjem, jer nisam bas potpuno besposlen, jer sam ja jedan ozbiljan.... imam nekakve isplanirane tokove desavanja, dnevne, vecernje, nocne, i tesko je da, ad hoc, prihvatim svaki poziv. Desilo se eto, po zakonu verovatnoce, da sam bas tada bio zauzet, da nisam mogao da odlozim vec ugovorena dogadjanja, pa je verovatno ispalo arogantno i prepotento to moje uljudno izvinjenje – koje je njoj zazvucala kao “ne, hvala, ne!”
Meni bi sad, kao trebalo da imponuje tako iskazano poverenje, a nije da mi ne godi, ali sta cu kad su pozivi bili upuceni kad im vreme nije! Ne mogu da lazem nekog drugog da bih udovoljio i ucestvovao u zeljoteci po svaku cenu. Lepa su druzenja, vidjanja, drustveni zivot, ma nisam ja asocijalan, ni autistican, samo nisam bas svaki put spreman za svaki poziv da odreagujem kao da sam na kanapu. E, sad se to valjda kao zove, intergritet, he he he, ja sam kao licnost, sa samostalnim donosenjem odluka i mogucnostima samovoljnog ponasanja, ne podlezem pritiscima i nagovoria okoline!
Ma bas sam ponosan, kako sam ovo lepo obrazlozio i shvatio sebe, malo samoreklamiranja i bildovanja samopouzdanja nije na odmet, u ovim kriznim vremenima! Heheheehe
- 12:21 - Komentari (2) - Isprintaj - #

27.09.2005., utorak

ODLUCNO, DA!

Postavljam sebi pitanje: “da li je ovakvo ponasanje, sada, svojevrsno “ispastanje”osobe kojoj bih trebalo da pruzim isto ili vise, tj da li sada trpi neko zbog davno datog obecanja, nekome? Zar nije ovo bas dokaz da zbog necega davno, zbog jedne davne izjave, nisam u stanju da ponovo ili kao da je prvi put, dam obecanje, budem tu, nekome kome to treba,, neko ko to iskreno zeli? Nisam li pogresio sad, kad mi je to pitanje ponovo postavljeno, opredeljujuci svoj odgovor na osnovu jednog negativnog iskustva, iz mladosti? Zasto greh placa neko ko nije kriv, a vec mu je presudjeno, zar nisam u stanju da postupim kao da prvi put volim i prvi put zelim? Zar nisam rekao da ni jedna zena nije bila u senci bolnog iskustva, nesrecne ljubavi? Zar nisam ovim postupkom demantovao sebe? Napravio gresku!? Coveku je potrebno, stalno i uvek, da se preispituje, proverava svoje stavove, razmislja neoptreceno. Ne smem biti blokiran u razumevanju novih situacija, ma koliko licile na nesto vec vidjeno, na davno prezivljeno iskustvo. Zar se nisam zarekao da cu ici cistog srca i neopterecenog uma u svaku novu ljubav, da cu voleti kao da sam sada spozano lepotu osecaja zaljubljenosti. Svaka zadrska, opterecena vec dozivljenim i prezivljenim, nije dobra, ne donosi potpuno zadovoljstvo. Svako ogranicenje u iskazivanju osecanja, svako uzdrzavanje od slobodnog priblizavanja, ne daje prave efekte. Ako osetim i malo ustrucavanje, ako se ponasam kao zamorce u Pavlovljevim eksperimentima, necu dostici ono lepo sto ljubav donosi u svojim uzvisenim nadahnucima. Necu dovoljno dati, necu dovoljno ni primiti. To su dva uzajamno tesno povezana procesa, jedan bez drugog ne mogu da funkcionisu, ako su neuskladjeni, jedna osoba ce biti uskracena, nezadovoljna, ostecena. Zar nije odgovor na postavljeno pitanje; Da li ces biti uvek..... trebalo da usledi kao veliko DA, bez razmisljanja i zadrske, sa neskrivenom i neizvestacenom iskrenoscu, uverljivo i predusretljivo? DA, je trebalo da predstavlja svakako potvrdu dobre volje, iskrenost, bez obzira na duzinu trajanja necega sto postoji u manjoj ili vecoj meri, bez obzira da li je jako i koliko je snazno osecanje koje nesumnjivo postoji. Bio sam tu i za neke manje znacajne, koje su me manje zaintrigirale svojim prisustvom. Naravno da je trebalo da glasi tako! Ima jos snage u meni, vere da se lepe stvari ponavljaju u zivotu, da se dogadjaju samo ako dovoljno snazno i iskreno zelis da ti se dese. Koliko zelis i koliko verujes, toliko ces i dobiti, to ce ti se desavati. Dok imas sposobnost da sebi stvoris ugodjaj a da drugome nenaneses neprijatnost i bol, dotle ces imati zdrav duh, pozitivan uticaj, zarazni optimizam, biti podrska i podstrek svom okruzenju. Kad to izgubis, gotov si! Postajes samo objekat, neko ko trosi kiseonik onih kojima je potrebniji, postajes ekoloska katasrofa zivotnoj okolini, ozonska rupa, bliskost ne mozes ocekivati ni od kucnih ljubimaca, pa bili oni najverniji pratioci tvojih sumornih stanja. Jedno DA, moze da izgleda tako malo i nebitno, a opet u nekim drugim okolnostima moze predstavljati citav splet dogadjaja, podrske, novog nacina sagledavanja odredjenih okolnosti, prekretnicu, novu stranicu desavanja. Ulazimo u jesenji period, kada sva osecanja postaju obojena temperama sivih tonova, malo setnih, pomalo tuznih, treba nam vise paznje, neznosti da bismo prihvatili nesto sasvim obicno.
“Ljubav je zaista cudna! Nazvali je mi okean ili je oznacili brojem 1, njenu vrednost oznacili kao apsolutno! Ranije su to bila moja osecanja, slozena, ukus neodredjen, duh radoznao, dusa nemirna...sada samo volim. Ne znam da li je on lep ili ruzan, dobar ili rdjav, da li je u pravu ili ne! Samo volim i znam da je ljubav opredelila moj zivot, mnoge ostrine ublazila, ugusila mnoge strasti.... mozda ti se zato svidjam!”
Ovo je bila Njena misao, upucena direktno, kaze najblaza moguca, u odnosu na one koje ima u glavi! A nije ni znala da pisem ovaj tekst! Zar to nije jos jedan u nizu dokaza, da smo na “on line” vezi i da se tako dobro osecamo i kada nismo zajedno? Dovoljno je samo usmeriti misli.
- 18:27 - Komentari (4) - Isprintaj - #

OBECANJA I ZAHVALNICE

Nalazim se izmedju svoje i prve i svoje poslednje ljubavi! To je bio odgovor na pitanje, moje prve ljubavi, one zbog koje je prvi put uzdrhtalo moje 15-ogodisnje srce.
Jedne veceri, dok sam uz prijatnu muziku i prigodno pice, sedeo sa divnom osobom koja je glavni lik mojih prethodnih postova, stiglo mi je pitanje sms-om! “Gde si, sta radis? Trebas mi, mentalno!”
Nisam hteo da odgovaram na pitanje u tim svetim trenucima, ne zeleci da remetim romanticnu atmosferu. Poruku sam procitao, ostavio je po strani, ali je pokrenula, koliko jos iste noci, niz razmisljanja, secanja, citav niz misli, koje su morale dobiti svoje ishodiste u jednom ovakvom obliku.
Bilo je to sasvim nenadano, bez ikakvih prethodnih dogovora, bez najave, pitanje upuceno u posleponocne sate, kad posten svet uveliko spava. Nije znala, nije imala pojma da uopste imam nekoga, da sam u vezi sa bilo kim, ili da sam na pocetku nekakve moguce ljubavi. Jednostavno, s vremena na vreme, posalje mi sms, pozove telefonom, bez posebne vremenske ucestalosti. Vrlo direktno, kao da polaze pravo na mene, trajno i dozivotno. A razisli smo se odavno, ne bas razisli, ostavila me je posle skoro 7 godina zabavljanja. Voleo sam je, kaze da me je volela vise nego sto sam mogao da pretpostavim u svom pubertetskom mozgu. Ni danas, nakon svih ovih godina, nisam shvatio zasto me je napustila, otisla sa drugim, pored tolike silne ljubavi? Mozda me previse volela, pa se uplasila za mene, hahahaha! Ma da, mozda se brinula da od prevelike ljubavi ne dozivim mozdani udar ili nervno rastrojstvo. Sjajno je postupila, ostavila me, saopstila mi to sa udaljenosti od 700 km, nisam cak imao ni izbor, niti mogucnost da pokusam nesto, razgovorom. Tada jos nije bilo mobilnih aparata, pisma su dosta sporo putovala od Beograda ka makarskoj rivijeri. Po njenom povratku, nije vise zelela da se vidjamo, a ni ja nisam osecao da mogu bilo sta da izmenim. Tako je zavrsila moja prva, velika ljubav, nesto sto je ostavilo traga u mom zivotu, ostalo kao spomenik jednog vremena kada su ideali bili sve sto sam imao, kada sam smatrao da se od ljubavi, prave, snazne, iskrene, moze ziveti. I stvarno sam ziveo od toga. Pa to mi je bila i hrana i pice, sva pokretacka energija. Nisam razlikovao san od jave, nisam bio siguran kada je budno stanje a kada spavam. Razlikovao sam stanje, samo po tome kada je ona tu ili kada nije sa mnom. Mislio sam posle tog poraza, da nikada, nikoga vise, necu moci da volim, da verujem, da je moj zivot tim dogadjajem zavrsen i da cu ostatak provesti tako sto ce svaka zenska osoba biti u njenoj senci.
Brzo sam je preboleo. Vec posle pet godina! Ni jedna zena sa kojom sam bio, nije trpela, nije bila njena kopija, nije ispastala zbog njenog postupka.
Danas ima dvoje odrasle dece, po ko zna koji put cita moja pisma sa cerkom, prica o meni vise nego sto bi to bilo normalno i uobicajeno, shodno onome sto se desilo. Vidimo se jednom ili dva puta godisnje, popricamo uz kafu, evociramo uspomene, mada su moje izbledele, njene su mnogo jace, vise detalja poseduje, ja sam ih mozda namerno izbrisao. Kaze mi da oseca da polaze pravo na mene, da me pozove kad oseti potrebu, da joj je to nesto sasvim normalno, jer me dozivljava kao vecno svog, do kraja zivota a da ni u sledecem zivotu nemam pravo da se bunim zbog toga. Na sve to, smeskam se, sada mi to nista vise ne znaci. Mnogo bi mi znacilo nekada davno.....ali sada, posle svega i tolikih dogadjaja u zivotu, to mi je beznacajno priznanje. Da sam bio divan, jedini koji sam je istinski voleo, iskreno, bez ikakve kalkulacije, interesa! Pa sta sad? Kakva mi je to satisfakcija? Od tih zakasnelih pohvala ja nemam nista! Njeno priznanje mi je sada potpuno nevazno, jer sam ja to znao i tada a ona tek posle niza neiskrenih veza, promasenih ljubavi i izneverenih ocekivanja od osoba kojima je verovala.
Razlog zasto ona polaze ovo pravo je, nesumnjivo, moje obecanje da cu “uvek biti tu za nju, kad god joj zatrebam”! Jednom davno sam dao takvo obecanje, skidao svaku zvezdu sa neba koja joj se svidela, izranjao sedefaste skoljke sa pescanog morskog dna, ispunjavao zamisljene zelje u trenucima kad zvezda padalica uleti u njen vidokrug. Obecanje dato jednom, davno, ostavlja posledice dugorocno, covek se za rec vezuje. Zato sada i ne mogu mnogo da se protivim, sem da ublazim tezinu tog obecanja, svojevrsne mladalacke zakletve, koja me prati dosledno do danasnjih dana.
To je izmedju ostalog bio razlog, zasto nisam mogao, da na slicno pitanje, postavljeno pre nekoliko dana, u jednoj poruci, na zavrsetku razgovora, kao zakljucak i tacka na jedno razmisljanje, odgovorim sa DA, jer ne bih zeleo da takav odgovor stvori osecaj vezivanja i kao obaveza ostane u secanju, bez obzira sta ce se desavati u svim tim godinama koje dolaze. Ne bih mogao da jos jednom u zivotu preuzimam na sebe odgovornost za prisustvo i mentalnu podrsku u svim prelomnim trenucima necijeg zivota, a da kao nagradu za sve, dobijem priznanje u smilu: “ Bio si ti dobar, sad to shvatam”! Neka, hvala. Mogu i bez takvih plaketa i zahvalnica na zidu.

- 02:04 - Komentari (2) - Isprintaj - #

26.09.2005., ponedjeljak

BUDI UVEK TU ZA MENE

Trebalo je da polaze vazan ispit za cetiri dana. Prvi dan sam slao poruke, u porukama stihove, uglavnom poznate ali uvek aktuelne, i odgovarajuce datom trenutku i situaciji u kojoj smo bili, tj one stihove koji su kazivali kako se osecam. Citala ih je, odgovarala nekim svojim razmisljanjima pretvorenim u sopstvene stihove. Bili su nebeski, uzviseni, vezani za Kosmos, zvezde, vecnost. Cak smo u kasnim vecernjim satima razgovarali telefonom, dosta dugo. Prvi put!
Drugog dana se ponovila razmena poruka. Treci dan je bilo zatisje! Dosta napeto. Nisam poslao ni jednu poruku. Citav dan, citavo vece, citavu noc! Uzvraceno na isti nacin! Cetvrti dan, opet nista. Tisina, prazan ekran! No message! E, to je vec bila igra! Nervi na probi! Da vidimo ko moze duze da izdrzi bez vazduha! A, da, da, pa tu igru znamo, rano se nauci. Moze da se igra na raznim mestima u razlicitim prilikama, povodom razlicitih dogadjanja, u skoro svim odnosima. Uvece sam vec bio siguran da ce uslediti nekakva opsta poruka za laku noc ili slicno. Nekoliko hiljada puta sam pomislio da posaljem provokativni sms ali sam se uzdrzao. Ma zasto bih ja bio inicijator? Zasto? Samo zato sto sam malkice lud i ........Ma necu! Sve sam rekao, sve objasnio, u stvari sve smo rekli i razjasnili, nikakvih nejasnoca nema. Dostigli nivo otvorenosti, delimicnu iskrenost u postupcima i govoru, pa ako jos uvek nema osecaj sigurnosti da moze da se ponasa prema trenutnim ili trajnim osecanjima, onda neka se bori sa tim i kad bude spremna, neka kaze sta ima ili pak nema! Ne mogu da se pohvalim da sam se sjajno osecao, da mi je bilo sve jedno, morao sam da ukljucim autocenzuru i jos nekoliko filtera za sprecavanje nekontrolisanog postuka, podizanja barijera da se ne prelije u poruku nesto sto ne bih zeleo. Cekao sam da napravi korak, da pokaze da nije spremna za takvu igru, da joj za to treba jos dosta ucenja i samokontrole. Ne mislim da je ovo posebno postena igra! Daleko od toga! Bez ikakve dileme, to nije cista igra! To je upotreba nedozvoljenih sredstava, ima svoju svrhu, daje kratkorocne rezultate, ali na duzi rok je kontraproduktivna! Vodi ka samo jednom ishodu – zahladjenju odnosa, kao pocetak kraja! Sigurno je da takav postupak, kad jednom uspe, postaje nacin ponasanja, primenjivan sve cesce i neosetno postane navika u postupanju, udaljava nas, i posle vise ne znam ni kada i zasto je tacno pocelo, ko je prvi poceo i zbog cega, a skoro uvek je bilo nesto nedovoljno vazno i nebitno, sto je moglo da se resi sa nekoliko reci, razgovorom, ne preterano dugim, ne narocito umnim, bez velikih i reci koje se pamte za ceo zivot. Ne, to je sasvim jednostavno i lako resivo kada je u zacetku. Kada se otme, i pocne da narasta, da postaje navika, ucestala pojava, onda je opasno, i pogubno za kvalitetan odnos. Prerasta u nekakvo rivalstvo, nadmetanje, ko ce duze, ko ce vise moci, bez da popusti, ko ce izdrzati sa zapusenim nosem dok mu lice postaje sve crvenije, dok se pluca nadimaju od napora, svaka celija se gusi u nedostatku kiseonika, crpi zadnje atome u rezervi, a kada neko popusti, onaj drugi je trijumfalni pobednik, ali cemu, zasto, koga je pobedio? Poslovicna “Pirova pobeda”!
Kada se oko ponoci javila porukom, bilo je to skup revolta zbog nejavljanja, srdzba na sebe, na mene, razocaranje sto nije uspela da me dozove usmerenim mislima. Kaze da je citav sat intenzivno razmisljala i upucivala misli!!!!!! Samo sat vremena, pomislio sam? Da, da, to je bilo kasno, ako je taj zadnji sat u dva dana upucivala misli, vec je bilo kasno, jer je usledio prekid, smetnje na vezama. No, bilo kako bilo, odgovorio sam dosta uopsteno, uljudno, pozeleo uspeh na sutrasnjem ispitu, odjavila se obrazlazuci pospanoscu i kasnim satima. Naravno, vrag je vec poceo svoju igru. Za petnaest minuta je nazvala telefonom i sledeca tri i po sata smo razgovarali, uz stalno cudjenje kako vreme brzo prolazi i da je krajnje vreme da prekinemo. I jesmo, ali su kazaljke pokazivale pola cetiri! Kriticno vreme! Opet smo dosta toga otvorili, naceli, zapoceli. Pokusala je da se u situaciji kada joj udaljenost i nemogucnost da vidim reakcije na licu, priblizi, opusti i pokusa priblizavanje, uklanjanjem jedne barijere, naizgled verbalne, ali naravno, da je ona sustinska i znacajna. Nije bas uspela da je prevazidje, bilo je delimicno intimnog i toplog saputanja, maznog govora, da li zbog toga da je ne cuju ukucani ili da se ne rasanjuje previse, ne znam bas, ali barijera nije premoscena i nikada nece, najverovatnije.
U razgovoru je iznela jednu dosta ozbiljnu tezu, da za svoje postupke ima odgovor pred svima koji je pitaju za nas odnos, kako nema nista, kako se nista nije desilo. Da je situacija “cista”, da joj je lako da brani taj svoj stav, jer se stvarno nista nije desilo i da nema nista medju nama!!!!!! I to je bilo evidentno pogresan potez, pogresna prica. Ako je trebalo da posluzi kao provokacija, kao test, uspeo je ili nije uspeo, zavisi vec kako se posmatra. Ako su toliki razgovori, postupci, ponasanja, otvorene izjave, bili nista, tj ako je to “cista” situacija, onda sam ja u potpuno pogresnom smeru, u pogresnom odnosu. Odmah sam se zapitao, preispitao, shvatio da nesto mnogo ne funkcionise kako bi trebalo. Da sam na pogresnom putu i da bi trebalo mnogo vremena da razjasnim tu njenu tvrdnju. Samo malo sam pokusao da joj rasclanim tu izjavu, ukazao na neke kontradiktornosti izmedju izjave i stvarnog stanja, podsetio na nekoliko detalja, dosta intimnih, iz naseg odnosa, na sta je ona reterirala i ublazila prethodnu izjavu, prihvatila moje primedbe, ali to vise nije bilo bitno. Uobicajeno je da nema povlacenja poteza, taknuto-maknuto! Nesto takvo se ne moze reci bez razloga. Ipak je istina da u njenoj glavi to tako izgleda, i ako je na moje sugestivno ukazivanje promenila misljenje, to se ne vazi! Nastavili smo jos malo pricu, definitivno pozeleli laku noc jedno drugome, otisli da spavamo, svako sa svojim razmisljanjima. Nisam odmah seo da napisem osvrt na tu noc, ali sam sada to uradio.
I pre nego sto sam zaspao, stigla je jos jedna njena poruka, dosta zanimljiva, suprotna od izjave u toku celovecernje price. Glasila je: “Ti si meni jako drag, hoces li biti tu za mene, uvek?”

I sta sad reci? Malo hladno, malo vruce! Hehe, jaka poruka, ali malo u neskladu sa nekim prethodnim izjavama! Mislim da je to nije najbolji nacin postupanja, trebalo bi malo vise doslednosti. Bice tu jos zanimljivih obrta, a kakav ce ishod biti, pa praticemo zajedno, ja kao ucesnik, ostali kao posmatraci i savetnici, nezavisni komentatori.

- 11:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

22.09.2005., četvrtak

ZLATNA KOCIJA I PORCELANSKA VAZA

Njene mindjuse ostale su na stolu posle jedne uobicajeno duge noci. Ne, ne, nije to ono sto bi se moglo pomisliti. Savim slucajno ih je skinula, a zaboravila ih je zbog obuzetoscu mislima iz prethodne noci, jer pred zoru sve je kosmarnije, slozenije. Dva srebrna ukrasa sad krase moju kutijicu i inspirisu me za ovaj osvrt na tu noc.
Docekala me je osmehom i redovnim pitanjem:”a sta ima novo”? U prvim satima vodio se uobicajen, najuopsteniji moguci razgovor o svim temama ovoga sveta. Malo je razgovarala sa koleginicom o slaganju horoskopskih znakova, njenog i jos nekih da bi najvise paznje posvetila pitanjima o mom znaku, profilu takve osobe. Pazljivo slusala, uklapala to sa onim sto zna i sto ne zna o meni, sagledavala kroz taj opis sta od toga vazi za mene i koliko bi to moglo imati prakticne vaznosti. Mada je na kraju zakljucila da sve to i nije toliko bitno, jer je vec donela neki svoj sud u glavnim crtama.
Nakon toga, doneo sam joj nesto slano sa sirom, nesto slatko, jer posle slanog red je da se slatkim zavrsi. Kao prilog sam joj posluzio izuzetnu vrstu “flamanskog sira” od mleka sa geografskim poreklom, sa uvek zelenih belgijskih pasnjaka (hehe, salim se, nas pirotski je bio, ali romanticnije zvuci).
Na moju zabrinutost za pojacanim apetitom i pitanje; da li joj se jede nesto specificno kao krastavcici, jagode ili lubenica, to je obrazlozila “onim danima” koji se javljaju svakog meseca u zivotu zena.
Laknulo mi je! Navodila mi je sve simptome, rekla kako je bila citav dan nervozna, depresivna, sklona svadji a onda je dosla i videla mene, sto je bilo jednako uzimanju nakvalitetnijeg umirujuceg sredstva. Pa naravno, ja i treba da budem tvoj prirodni sedativ u takvim trenucima razdrazljivosti, tvoj adrenalin kad padnes u depresiju! To je svrha mog postojanja. Objasnio sam joj citav proces desavanja u njenom telu, u takvim danima, od pocetnih aktivnosti hipofize do funkcionisanja njenih unutrasnjih organa, bioloskih karakteristika zene, prednosti i dobrih strana svega toga. Bila je prijatno iznenadjena mojim poznavanjem zenskog tela, s poverenjem mi je pokazala svoj kalendarcic sa intimnim rasporedom i periodicnoscu desavanja. Pitala je; “pa dobro, zasto i cemu toliko detaljno poznavanje i toga?”
Vrlo jednostavno, muskarac mora znati takve stvari, ako takvo stanje cini dobar deo njenog zivota, najcesca tema je zenskih razgovora, a ako provodis sa zenom dosta vremena, bilo bi neprimereno da ne ucestvujes u tim tegobama solidarno, verbalno, ili sa toplom rukom na njenom stomaku kada joj je tesko. Rekla je’; “pa zasto ih onda do sada nisam srela?” Ne znam, nisam kriv za neobavestenost i neupucenost drugih, nisam odgovoran za druzenje za neinformisanim osobama i neznalicama.
Noc je lagano odmicala, presli smo na analiziranje prethodnih tekstova, na pojasnjavanje nekih pasusa koji nisu dovoljno bili obradjeni. Prosirivao sam svoje nedorecene misli, svoje kratke i konfuzne tekstove dopunjavao detaljnijim retorickim delovima, zaokruzavajuci celinu i davanje smislenosti nabacanim recima.
Svanuce, trenuci pred zoru, kazu da su to najtezi trenuci u toku noci. Kazu da tada popusta paznja, koncentracija. Kazu da je tada najhladnije, da ako ste budni, da je tada najteze ostati budan. To je takodje posebno stanje u prirodi, ti prelomni trenuci, kad dan potiskuje noc, velika i znacajna promena koja se desava milionima godina, ali je dejstvo ostalo isto do danas.
Tada se i ona menja, postaje direktnija! Sledi prirodni osecaj, iskonsku potrebu da rasvetli nesto sto u tami noci deluje misticno, nedovoljno sazrelo i skriveno pod tamnom krosnjom nadolazece jeseni. Otkriva svoja dugo branjena mesta, iznosi ih u svitanje dana, oslobadja uskomesane emocije, govori da trazi nekoga, da ima u glavi zamisljeni ideal osobe sa kojom bi zelela da bude, pokusava da ga prepozna u mnogobrojnim susretima sa ljudima razlicitih uzrasta, obrazovanja, nacionalnosti. Trazi u njima crte romanticnosti, pozitivan uticaj, sposobnost da je osete, da je prijatno iznenade, da joj napisu nesto lepo a da ona pri tom to ne ocekuje, da je razumeju i kad ne govori, da joj osete misao i kad ne zavrsi recenicu, da razumeju njene strepnje i strahovanja, da je cuvaju, vole i paze a da ona to ne trazi od njih, da je ne pritiskaju, ne opterecuju, ne poseduju! Kaze, ja sam skupocena porcelanska vaza, krhka, lomljiva, nemoj me razbiti, treba me cuvati, paziti, iskreno voleti. Moji kriterijumi su visoki, ne zadovoljavam se time da muskarac iz moje vizije "bude samo normalan", to je tek prvi i osnovni preduslov da bih se upustila u razgovor, mora biti mnogo vise od proseka, ne zelim osrednjost!
I kada se najmanje nada, pojavi se neko slican tim zamislima, a pri tome nije proizvod maste, nije iluzija. I to stvaran, u zivom pojavnom obliku, na mestu i u vremenu kad se najmanje tome nadala. Tada shvati da niti jedna knjiga, niti jedan film, ne mogu da sadrze scenario kakav nam zivot pise! Shvata pravi smisao pojma “Iskusenje” koje nam se predocava kroz Biblijsko kazivanje. Da li je to stvarno, pravcati zivotni test, stavljanje na probu, proveravanje sopstvenih principa, svojih skrivenih razmisljanja i zelja, stavljanje na iskusenje, sa direktnim izazovom u smislu: “evo ti to sto si trazila, sta ces sad da uradis?”
Kaze, da misli kako zlatne kocije samo jednom prolaze putem kojim ti ides, i pruza ti se tada mogucnost da udjes u njih, a na tebi je da li ces ili neces. Ako propustis, nikada vise nece naici, ostatak zivota provesces, vozeci se obicnim transportnim taljigama, rasklimanih stranica, nepodmazanih tockova koji skripe i cvile.
A doneti odluku, doneti tako vaznu i na neki nacin sudbonosnu odluku, nije lako, nije jednostavno. Sve je to iznela, kada je zavrsila, svetlo dana je pocelo da nadvladava noc. Rekla je, evo ti svu moju iskrenu ispovest, donesi odluku kad kazes da si pametan i da sve znas! Ja cu je prihvatiti kakva god da bude, ali je ti donesi! Pa i nisam bas toliko pametan, a cini mi se da sve manje znam, zaboravih i ono sto sam znao do tada.
Pokusao sam da je uverim da zlatna kocija ne prolazi samo jednom, da “tvojih pet minuta” postoje mnogo puta u zivotu, da ona to sa svoje tacke gledista mozda ne moze da vidi, da je to literarni izraz, izlizana fraza-postapalica u nedostatku adekvatnih reci, a moze predstavljati i defetisticki stav o prolaznosti pravih vrednosti pored nas, bez mogucnosti ponavljanja, bez postojanja druge prilike. To je isuvise jednostavno posmatranje slozene pojave, nazvane zivot, i svega sto nam on donosi tokom svog proticanja. Ponovo je stvar postavila odsecnim i jednostavnim potezima svoje lepe sake, tap, tap, tap, tako i tako jasno, precizno, konkretno. U dve, evenualno tri boje! Ne uspevam da joj objasnim da je najmanje 256 000 boja sadrzano u najjednostavnijim zivotnim situacijama, a u onim slozenijim, mnogo vise. Svoje shvatanje mora prilagoditi zahtevima koji se pred nju postavljaju, paletu boja mora da osvezi.


- 02:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

19.09.2005., ponedjeljak

DAJ MI KRILA DA POLETIM

Opet je jedna poruka, sastavljena od samo jedne reci, u meni pokrenula plimu osecanja, sa talasim od 10 metara, koji su udarali o dokove mojih skrivenih strepnji i nezadrzivo nadirali, pretacuci se u ovaj tekst. Opet je dobila na znacenju ona izreka - sto vise pritiskas, to jace odskace! Samo jedna rec, upucena nakon nocasnjeg razgovora! Poslala mi je, u vokativu, moje ime!
Pola sata pre dobijanja poruke, dvoumio sam se, troumio, lomio, da li da to uradim, da joj dam znak da mislim na nju, da posaljem njoj istu takvu, samo sa njenim imenom. To ne bi bilo neobicno, ja sam to vec cinio i ranije. Ona nije! Sada je to uradila prvi put! Opet ushicenje, opet predivan dozivljaj da osecaj uzajamnog pripadanja funkcionise bez greske, bez obzira na udaljenost, vreme, barijere, njen strah od toga da u vezi sa mnom “nema zezanja”! Hahahhahaha! Kako je slatka!
Koliko strahova u njoj, koliko dilema. a cinilo mi se da smo sve rekli. Cak sam nekoliko puta rekao na glas: “I to je to”! Misleci pri tom da sam sve rekao, da je sve rekla i da vise nema sta da se kaze! Bio sam malo tuzan, osecajuci da je dalje jako tesko ici, da sam dosao u corsokak, da je to bio rezime koji smo zajedno doneli, na glas razmisljajuci. Da smo se precutno saglasili o tome da je lepo, da je ok, ali da nema vise od toga! Jedino sam prevideo da osecanja imaju svoje nezavisne tokove koji nisu uslovljeni ogranicavajucim faktorom – svesti i razuma! Pa da razum odlucuje, svega ovog ne bi ni bilo! A govorila je, govorila je vise nego inace, bila je direktnija, otvorenija. Donosila zakljucke! Rekla je: Ti si potvrdjen, ti si ispunjen! Da sam ja takva, ja bih trazila samo vredne stvari, najvrednije, najkvalitetnije! Mislila je: “Ja sam to, ja sam vredna, ja sam najvrednija! Dobro si izabrao! Polaskana sam! Sebe si pokrenuo! Meni si uzdrmao temeljne zivotne principe! Tesko mi je da to prihvatim, ali nemoj da odustanes! Izdrzi jos malo, treba mi potvrda, ne jedna! Mnogo potvrda, treba mi da steknem poverenje, da budem sasvim sigurna! Ne mogu da rizikujem sa tobom! Za to mi treba nesto jace od reci, od verbalnog iskazivanja, trebaju mi postupci. Tvoji, nedvosmisleni, dokazi da necu biti izigrana, ozledjena! Snazna sam, hocu da budem snazna, barem do sada sam sebe smatrala takvom, jakom, imala sam odgovore na sve! Pokazujem vise nego sto jesam! Umes li to da mi pruzis, da me ojacas, da me podrzis u tom delu? Daj mi krila da poletim, pokazi mi da znam da letim, podseti me sta to bese.....!” Sve to i jos mnogo toga je mislila, rekla je neuporedivo manje, samo periferiju svojih razmisljanja koja su bila olicenje uzdrzanosti, koje su bile cist racio. Emocije su potiskivane, suzbijene duboko u nedodirljiva sklonista najvecih dragocenosti, kao sto su ljubav, voljenje, pripadanje. Da bi ugledala svetlost dana potrebno je mnogo vise od reci ma koliko one bile jake, iskrene i osecajne, napisane ili recene! Osnovna postavka je – Ne verujem, ne verujem ni sebi, ne verujem ni tebi, uz cuveno “ALI”! Verovacu ako mi dokazes suprotno! Nemoj da odustanes, nastavi u istom stilu! Nemoj da prenaglis, daj mi jos vremena, tek odradjujem u glavi neke price i razmisljanja sa pocetka naseg poznanstva, sve se tako brzo izdesavalo, ni prve dogadjaje nisam slozila a stigli su neki znacajniji i slozeniji. Fragmenti su jos uvek na ogromnoj hrpi, nabacani, isprepletani, prebiram ih, slazem ih, sistematizujem. Pusti me da dodjem do daha, da izronim i ponovo zaronim u njih, poslazem ih hronoloski i po znacaju. Vazno je da osecanja idu rastucom linijom, ne mora bas pravolinijski, mogu da postoje i mala odmorista! Ne forsiraj! Idi postupno, nemoj me uplasiti, preoptretiti! Volim stabilnost, sigurnost, ne prijaju mi nagle promene. Dobijam vrtoglavicu. Hocu bistar um da mogu da pratim i ucestvujem ravnopravno.
Citavog dana sam samo o tome razmisljao, prisecao se mnogih trenutaka, bezbroj detalja, razgovora, nekih njenih recenica, zalio kao da je to davno prosla prica, bio setan i pokusavao da osmilsim kako iz toga izaci, kako nastaviti a da ne bude usiljeno, napadno. Skoro osam casova, sam intenzivno o tome razmisljao i shvatio da za tako nesto postoji daleko jednostavniji metod, da se utvrdi da li je to bio kraj ili samo mali prekid. Usmerio sam misli ka njoj, dobio potvrdnu informaciju u roku od pola sata! Ljudi! Pa to radi! Pa to tako dobro radi! Zar postoji jaca potvrda!? Ako na nju pomislis, snazno, iskreno, pozelis da je tu, da je dodirnes, zagrlis, da osetis njen miris u prolazu, da te pogleda kroz plavi cuperak, a ona na to odgovori samo jednom recju, ali snaznijom od svih tvojih razmisljanja - pa sta dalje treba da dokazujes? Sta treba jos da potvrdis, kakav dokaz jos nedostaje?
Sjajna si! I to potvrdjujes iz dana u dan!
- 01:10 - Komentari (2) - Isprintaj - #

17.09.2005., subota

PUN MESEC NAD MOJOM GLAVOM

Bilo bi naporno da sad objasnjavam naucno ili astroloski, narodski ili mitski, uticaj Meseca na nasu planetu, na okeane, zivotinje i sve ostalo. Ali ne mogu da se oduprem kracem zapazanju o uticaju Meseca na mene!
Godinama pratim sta mi se desava u vreme punog Meseca. Sad vise nisam siguran da li je u pitanju autosugestija ili je to stvarno tako! Citao sam dosta o tome i u naucnim clancima, slusao i citao misljenja dokonih astrologa, razgovarao sa ljudima slicnih razmisljanja koja imam i ja.
Evo jos nepuna dva dana do punog Meseca, a ja to savrseno osecam! Jednostavno, znam da dolazi, jeste da znam unapred datum kada ce se desiti pun Mesec, ali to je zato da bih samo obratio paznju na svoje postupke, da ne bih dolazio u konflikte tih, dva-tri kriticna dana. Kazu da dva dana pre i posle punog Meseca, mogu biti karakteristicna za netipicno ponasanje. Savrseno se poklapa sa mojim stanjem duha tih dana. Uhvati me nekakav poseban nemir, nervoza, agresivnost mi se poveca do pucanja, bez vidljivog razloga. Zbog tako narasle agresivnosti, pazljivo pratim taj fenomen nekoliko godina u nazad, jer zelim da izbegnem konflikte sa okruzenjem, sa slucajnim prolaznicima, ucesnicima u saobracaju, raznim nepoznatim osobama koje tih dana zovu, nude ili traze nesto. Tako malo mi nedostaje da napravim incident, cini mi se da neobican pogled, ostrija rec, ma svaka rec mi deluje sarkasticno i provokativno, ko mi uputi tih dana! Cak i pod uticajem jake samokontrole, to me izludjuje i nerviram se u sebi, suzbijam sve to. Naravno simptomi nestaju kad Mesec pocne da opada. Srecom, sa spavanjem nemam problema, san mi je jako dobar za vreme te meseceve faze. Da nije toga, verovatno bih setao po krovovima, davio nocne setace po parkovima i cinio slicne ludosti. Ma, nisu mi ni misli zbrkane, sasvim dobro funkcionisu, samo su vise okrenute ka negativnim reakcijama, pa komunikaciju svodim na neophodnu.
Statisticki podaci iz hitne pomoci, dezurnih sluzbi bolnica i policije, me nazalost podupru u ovom mom stanju, jer kazu da je povecan broj incidenata, tuca, saobracajnih nesreca, teskih povreda i suicida. Pa eto, bar se negde uklapam u zvanicne statistike, bas kao po sablonu. Zato kad je pun Mesec, ne posecujem restorane, pazim dok vozim, razmisljam o svakom davanju signala za skretanje levo ili desno, ne koristim sirenu na kolima, i usiljeno se smeskam svakom ludaku koji me “isece” na svoj znak STOP ili prodje na crveno! Bas sam divan i tolerantan tih dana! Napadno! A u sebi kuvam kao vulkan pred erupciju. Jos uvek nisam shvatio koji je to okidac koji pokrene tu lavu negativnog ponasanja, u vidu agresivnog govora, podizanja tona pri objasnjavanju, sarkasticnog i izazivackog recnika a sve to ide do vrlo moguceg konfliktnog ponasanja koje se ponekad zavrsavalo i fizickim nasrtajem.
Pa neka mi onda neko kaze ( ako sme ), da pun Mesec nema uticaja na ljude, a posebno na mene! Ajd’ da vidim dal’ neko sme da mi to kaze!!! Cik ako sme!!!
- 00:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

16.09.2005., petak

50 RECI KAZUJU MNOGO

“Od onih pravila, um mi je zaposlen i aktivan, bavim se malim stvarima, nikog ne menjam, kreativna sam, puno pisem, pocela sam da izbegavam lose drustvo, jos da pocnem da cinim stvari koje mi srce kaze, i da nadjem hrabrosti za njih, bila bih po uputstvu, nije me tesko doterati u red...”

Jedna od najduzih poruka koju sam dobio od nje. I najsadrzajnija. U 52 reci je obuhvaceno vise nego u satima razgovora. Povezala je nasu pricu od prethodnog dana, razmisljala, pisala svoj dnevnik i na kraju poslala sms u 01:14h. Iskreno sam se obradovao, da ne preteram-odusevio. Do sada su njene poruke i prica bile jako sture, nisu nista govorile, uglavnom su sadrzale odgovore na moje poruke koje su je zasipale u nizu. Prvi put je rekla sama nesto, a da nisam bio inicijator dopisivanja, da nisam isprovocirao slanje poruke. Ma nije tacno, nisam mozda direktno isprovocirao poruku, ali sam indirektno ucinio mnoooogo toga da se odluci za pisanje poruke ovog sadrzaja jer se odnosi na nas razgovor, predstavlja odgovor na moju pricu o svom ponasanju, postupcima i razmisljanjima. Dala mi je do znanja da je slusala sta sam govorio tog dana o tome kako biti srecan, tj kako se ponasati da bi te obuzela osecanja koja se svrstavaju pod osecaj zadovoljstava sobom! U svojoj izjavi je navela, da mnogo razmislja o svemu sto sam joj rekao u vezi svojih osecanja, da kod nje postoje slicna osecanja, da njeno srce govori slicno ali da je za nesto vise od toga potrebno hrabrosti. To pokazuje da je pazljivo procitala i shvatila moj tekst o davanji i primanju ljubavi, tj o hrabrosti za tako nesto. I na kraju mi je podvukla da shvata da je, na neki nacin menjam, iako sam rekao da mi to nije namera, i da je prihvatam sa svim njenim osobinama, razmisljanjima, postupcima, ali da se neke stvari mogu popraviti, naravno za njeno dobro. Niko ne voli da ga modeliraju po nekakvom svom zamisljenom kalupu, ali kao da se saglasila da prihvata te kozmeticke korekcije, shvatajuci da to sto cinim nije lose i da joj ne moze naskoditi.
Cak je prihvatila dosta direktnu sugestiju o izbegavanju loseg drustva, koja se odnosila na nesto vrlo licno u njenom zivotu. To je deo koji bi mogao da bude svojevrstan sukob mojih interesa i taj savet je sa te strane dosta diskutabilan. Jedino u tom delu nisam ponosan, jer je moguce da se to shvati kao moja licna zelja i jak interes da istisnem nekog drugog zarad svojih zelja i pretenzija, i ma koliko to delovalo licno i pristrasno, mislim da je nebitno da li ce biti sa mnom ili ne, takvo okruzenje lose, jer sam iz nekih njenih opisa, shvatio da joj predstavlja opterecenje provodjenje vremena sa takvom osobom.
Ne smatram tu osobu svojom preprekom na putu do nje, taman posla kad bih to osecao! Bilo bi to porazavajuce za mene da se oko toga zamislim ili zabrinem.
Sve u svemu, divna poruka, 52 reci, moja kratka analiza 440 reci, ma opet sam preopsiran i komplikovan. Ali zadovoljan!
- 12:18 - Komentari (0) - Isprintaj - #

14.09.2005., srijeda

STREPNJA

Koliko sam puta ovu pesmu procitao, koliko puta su se ove divne reci, ovi divni stihovi potvrdili u zivotu! Kako zivotna, svevremenska pesma, a ja je sada opet prozivljavam na sopstvenim strepnjama i uzdrhtalim osecanjima! Strah me je da se slatka strepnja i draz koju nosi, ne istopi, ne nestane, kad mi pridju ta njena oka dva!



Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići
Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!
- 02:16 - Komentari (3) - Isprintaj - #

AKO MISLITE DA STE NESRECNI...

AKO MISLITE DA STE NESREĆNII DA SU VAM "POTONULE SVE LADJE",

procitajte pazljivo ovaj tekst UNICEFa. - Ako ste se jutros probudili zdraviji no bolesniji - sretniji ste od milion ljudi koji nece docekati iducu nedelju ! - Ako nikad niste osetili opasnost bitke, usamljenost zatocenistva, agoniju mucenja, ugrize gladi - sretniji ste od 500 miliona stanovnika ovog sveta !- Ako mozete otici u crkvu bez straha da vam prete, hapse, muce ili ubiju - srecniji ste od 3 MILIJARDE ljudi ovoga sveta ! - Ako u vasem frizideru ima hrane, na vama odece, nad glavom imate krov i krevet u koji cete leci - bogatiji ste od 75% stanovnika ovog sveta ! - Ako vasi ocevi imaju racun u banci i bar malo novaca u novcaniku, a vi nesto sitnisa u nekoj kutijici, čanku - pripadate medju 8 % najbolje stojecih ljudi na svetu !!! - Ako su vam roditelji jos zivi, a uz to jos uvek u braku - spadate medju zaista retke osobe ! - Ako mozete procitati ovu poruku upravo ste dvostruko blagoslovljeni : jer je neko mislio na vas i jer ne spadate medju 2 milijarde onih koji ne znaju da citaju!
- 02:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #

06.09.2005., utorak

PITAJU ME, PITAJU...

Imas li hrabrosti da volis? Mozes li to da podneses? Plasis li se ljubavi?
U prvi mah sam pomislio; glupog li pitanja, a u stvari nije, jer ja o tome nisam nikada razmisljao na taj nacin! Neverovatno ali istinito! Sad sam tek shvatio da ima jos tema o kojima nisam sludjivao mozak. To me je pitala osoba za koju sam bio ubedjen da je jako emotivna, da sve radi iz ljubavi. Bio sam prilicno iznenadjen. Pitanje postavljeno sms-om!
Poruku sam primio dok sam se nalazio u nekom drustvu, prijatnog restorana sa malo glasnijom muzikom i bucnijim gostima. Vise puta sam je procitao dok nisam shvatio smisao i pravu tezinu. Ali kad mi je doprlo do mozga, poceo sam ozbiljnije da shvatam da je svakako hrabrost voleti i to pokazati na pravi nacin da voljena osoba to stvarno oseti i shvati jacinu te ljubavi. Jacinom emocija, kolicinom ljubavnih osecanja koje nekom uputis, vezujes tu osobu za sebe, stvaras odnos, medjuzavisnost. Moras biti svestan takvog vezivanja koje moze ostaviti posledice, da li je taj neko spreman da prihvati snagu emocija, duzinu trajanja koja moze biti i duza nego sto se moze naslutiti u prvim trenucima zaljubljenosti i svojevrsnog slepila koje zaljubljeni poseduju pod obavezno. Tesko je biti objektivan u tim situacijama, zaljubljen covek ne vidi dalje od prsta pred nosom, sve mu je lepo, sve je moguce, energije ima za podizanje Zemlje bez ikakve poluge, svi poduhvati su laki, nema neresivih situacija. Tako i pijanci isto razmisljaju, a otreznjeni su u depresiji i nesposobni da urade najprostije zadatke. Zato i zaljubljenost izgleda kao blago pijanstvo, godi, zamagljuje stvarnost, stvara logoreicnost, podstice misli na svekolike i samo lepe stvari. Ne osetim kad zaljubljenost predje u ljubav a i ne shvatam bas u cemu je razlika. Ne plasim se da volim! Pa ja sam hrabar, odvazan! Ljubav nije Baba roga, a i da jeste, ja se nje ne bojim. Uvek i ponovo volim i zaljubljujem se! Samo tako mogu da funkcionisem, samo tako mogu da ucinim pravu stvar, mogu da pruzim da se neko ko je sa mnom, oseti voljen. A da li to izaziva strah i podozrenje? Primanje ljubavi, to je izgleda nesto sto izaziva veci strah. I meni je nesto slicno, taj strah od primanja velike kolicine emocija, obasipanja paznjom i ljubavi, poremetio prethodnu pricu o ljubavi i opcinjenosti jednom divnom osobom. Iskazao sam samo delic emocija, mislim da ni deseti deo nisam izneo, vise je to u naznakama bilo, ali je efekat bio razoran i zastrasujuci. Nije bila spremna da sve to prihvati, primi ljubav i adekvatno odgovori, uljudno i krajnje obazrivo se zahvalila na ponudjenoj paznji, uz obrazlozenje da nije spremna na to! Priznala je da joj sve to godi ali da je strah od vezivanja i jacine vezivanja, ne dozvoljava da prihvati moju ljubav. Mozda bi joj trebalo dodatnih garancija za moju ljubav, jos potvrda da je ozbiljnost mojih namera bas takva, da je uverim da to nije prolazna strast koja ce se ohladiti posle nekoliko meseci.
Ljubav nisam na taj nacin nikada gledao, pa nisam ni mogao da obrazlazem ili ubedjujem, prilazem garantna pisma sa neogranicenim rokom trajanja! Ipak je to nesto sto nije planirano, sto nije samo po sebi cilj koji je zadat, emocije su u pitanju – ljubav, koja ima definicija i opisa koliko i zaljubljenih, te nisam bio sposoban da dodajem jos jednu u nizu kako bih upotpunio enciklopediju opisa ljubavi. Draga moja, da je to planiran poduhvat, mogli bismo i tako razgovarati, ali u ljubavi nema proracuna. Nije to poslovni plan sa razradjenom dinamikom isplativosti investicionog ulaganja.
Volis i moras voleti svaki put, u svakoj ljubavi ima puno drazi, izazova, velikih stremljenja, svaka je posebna, svaka je nova i drugacija od prethodne, a da li ce trajati i koliko ce trajati, pa to zavisi od dve strane! To je davanje, to je primanje, uzajamno, nema sebicnosti, nema moje – tvoje, nema te vage koja ce izmeriti ko je vise pruzio, a ko je vise crpeo. Nastupio sam iskreno, sa istinskim osecanjima koje nisam krio, ponudio ih njoj, na dlanu, otvoreno, sirokog srca, prostranog kao ruska stepa u kojem ima ljubavi koliko i vlati stepske trave. Nismo se najbolje razumeli, zavrsili smo pre nego smo i poceli, do davanja ne dodjosmo a do primanja ni primakli! Za tako nesto, ipak treba hrabrost!
Sa svojim emocijama cu nastaviti da zivim, u ravnici vidici nikada nisu zatvoreni, Sunce je uvek negde na vidiku, da li na izlasku ili zalasku, ali je prisutno, njegov suton ne znaci da sutra nece izroniti niodkuda i zrakom obasjati novi pocetak, nekoga ko ce imati hrabrost i razigranost stepskog vetra. Do tada cu slusati pesme koje secaju na nju, pojacavaju bol i lece. Sto me ne ubije, cini me jacim!
“Veceras si tako i lijepa i tuzna
Ko’ mokra ruza u prohladnoj noci,
I ko’ da sanjas topla mora juzna,
Pala ti je teska istina u oci...”
- 09:32 - Komentari (5) - Isprintaj - #

01.09.2005., četvrtak

LED JE KRENUO, OTOPLJENJE POCELO

Velika gromada odvojila se i krenula u neizvesna, beskrajna prostranstva. Razmisljanju nikad kraja. Sto sam vise mozgao, sve manje sam znao, sta bih sa svim tim mislima. Najlakse je da ih stavim na papir koji ce ih prihvatiti bez komentara. Jedini, koji bi mi mnogo znacio, je od onoga ko je izazvao sve te misli, ali taj nece u skorije vreme svoje misljenje izneti. Opreznost joj nece dozvoliti da ishitreno kaze nesto sto bi je sutra, moglo na bilo koji nacin dovesti u situaciju da se ne oseca dobro, da se pokaje zbog glasnog razmisljanja, a kako joj sigurnost i samopuzdeanje nedostaje u znatnim kolicinama, teskoce sa verbalnim izjavama ce potrajati. Meni ostaje monolog, monolog, monolog do daljnjeg.
Naviknut na taj nacin komunikacije, resih da se uputim na drugu obalu svojih stremljenja. Oprezno joj ponudih da procita tekstove koje sam joj pisao u svojim lucidnim trenucima. Da li sam izabrao pravi trenutak ili ne, sad vise nije bitno, mada se pitam: koji je to, PRAVI? Nisam razmisljo o tome da napravim uvod, da je pripremim i postupno suocim sa onim cega je svesna odavno. Jednostavno sam rekao, kao da je pitam da procita obican clanak – hoces li da citas nesto? Mislim da zadnja dva slova nisam ni zavrsio sa izgovorom, a odgovor je bio – HOCU! Isto bi odgovorila i da sam pitao : hoces li da skocis u Dunav? Pomislih, da li si svesna makar i malo sta ces citati (u sta ces uskociti)? Pustio sam je, da na miru u savrsenoj tisini procita! Komentar je bio sasvim ocekivan, uopsten, bez ikakvog znacenja i smisla ili veze sa tekstom. Kao da je procitala tekst o tehno paradi u Berlinu. A u glavi joj je verovatno zvonilo na uzbunu, svi senzori su se probudili iako je bilo 05h ujutro. Bledilo lica od neprospavane noci pred ispit, dobilo je blago rumenu boju. Pritisak iznad dozvoljene granice, ali spoljni izgled je odavao nezainteresovanog citaoca. nakon par minuta, nesiguran osmeh je ozario lice, a kometrai su bili u smislu da je tako nesto cesto u zivotu i da se desava mnogima. Ono malo reci koje je imala, negde su nestale, nove nije mogla pronaci, volela bi da je mogla da bude u tom trenutku negde daleko i da se to ne desava njoj.
Kad je bal vec poceo, odlucio sam da se nastavi, te uz malo dvoumljenje dadoh joj i drugi tekst, pa neka se balska dvorana zasija punim sjajem, ucesnici neka pokazu svoje sposobnosti igranja na uglacanom mermernom podijumu, samo sto je ovaj bio dodatno prevucen tankim vostanim premazom, sto nije davalo mogucnost da se na nogama moze odrzati.
Koncentracija na napisane reci je bila tako snazna da mi se cinilo kako je usla u tekst i stopila se sa stranicom bloga, postala je deo nje, divan prizor za pamcenje, njen lik na stranici mog bloga! O, kakve lepote i ugodjaja! Ove noci je tako prelepo izgledala, a kada to pa nije? Divna, ukovrdzana kosa, kao da je namerno ostavila takvu posle pranja, jer mi se tako najvise svidja, padala joj je bezobrazno izazovno preko ramnena i po ledjima, zaklanjala lice, nisam ga mogao videti, a tisina je postala upadljiva, previse jaka, nakasljao sam se da bih je narusio makar na tren! Da li je disala u tim trenucima, da li je udahnula vazduh kod prve reci i izdahnula kod poslednje? Da li mi je bila bliza ili je samo telo ostavila na stolici a citavo bice je bilo negde van ovog prostora i vremena.

Nakon citanja, nekoliko bezrazloznih poteza misem, pogledom je preletela jos par puta preko teksta, sporim pokretom, jedan klik-zatvorila blog! Kao da je rekla – ok to je to! Jos minut, dva gledala je besciljno u desktop! Tajac, reci opet nedostaju, duboko izdisanje viska vazduha iz pluca, poznati razoruzavajuci osmeh i postavlja pitanje koje sam u tekstu naveo kao karakteristicno njeno: “ a sta se juce desilo, a sta ima novo”. Moj krajnje glasan i srdacan smeh, njen malo manje! Trenutak spoznaje, vise nema dileme, jedno poglavlje provedeno u slatkoj i zanimljivoj igri je zavrseno. Uzdrzavao sam se da ne prasnem u nekontrolisani smeh i da joj ne otezavam situaciju, pazio sam se koliko god sam mogao, ona se smejala, da li od zaraznosti mog smeha ili da prikrije svojevrstan shok. Bila mi je tako slatka u svojoj naivnoj zbunjenosti, nesnalazenju, bilo bi joj mnogo lakse da sam joj tekst dao i da ga je procitala bez mog prisustva, ovako je morala da se bori sa osecanjima koja su joj navirala a nije htela da ih ja vidim. Slabosti se prikrivaju, ona za to nije bila spremna nakon citanja! Sada je lice vec bilo rumeno, purpurno, neprirodno crveno na trenutke! Ma koliko joj sve to bilo poznato, sve opisane situacije i stanja vec naslucivana, ipak, neposredno saznanje i citanje o sebi u mojim razmisljanjima, nisu je ostavili ravnodusnom. Pokusaj da zadrzi mir i da sve to predstavi kao nesto normalno samo po sebi, da izgleda racionalno, odmereno, zrelo i stabilno, nisu joj uspevali. Vosak prevucen preko glatke povrsine plesne dvorane, izmakao joj je tlo pod nogama. Mislim da bi najradije ostala na stolici da sedi, ali sama, jos satima dok se burne misli ne slegnu.
U sledecih sat vremena, ni jedna recenica koju je izgovorila, nije bila dovrsena ili nije izrecena od pocetka. Najcesce su se culi glasni izdisaji koji su odavali oslobadjanje narasle napetosti jer bujica reci nastala u glavi, nije nalazila odusak u verbalnom ispoljavanju. I opet smeh, smeh, osmeh, uzdah, sve to je govorilo mnogo, osmeh je bio znak odobravanja i prihvatanja, uzdasi – strasan teret nastao saznanjem onoga sto je do tada bilo u nagovestaju. Trazila je da sve to dobije u stampanoj verziji kako bi mogla jos 5-14 puta da procita u toku dana. Verovatno da se uveri da to sto je procitala, jeste stvarno, da to nije nocna mora, da analizira sta to znaci i da li znaci to sto pise. Pomalo uplasena, zbunjena, svesna da je ona ta o kojoj je toliko neceg lepog napisano, morala je biti sigurna da sa dnevnom svetloscu ta carolija nece nestati!
Obuzeta uskovitlanim i sukobljenim mislima, izasla je necujno na svetlo prvog septembarskog, maglovitog jutra, koje ce joj bez obzira na dalji razvoj dogadjanja, ostati u dubokom secanju, vrlo, vrlo dugo
- 11:06 - Komentari (5) - Isprintaj - #

31.08.2005., srijeda

TACKA TOPLJENJA

"Vracamo se gordi iz strashnoga boja, o da li je ikada postojala Troja?" Ne znam da li je postojala Troja, neki veliju da, neki veliju ne, a ja pak nisam siguran, mozda je to ipak legenda a mozda i nije!
E, tako kakva mi je ova recenica, takve su mi i misli! Sludjen, ustreptao, pricam nepovezano, suludih asocijacija pregrst a sve pod jakom dozom adrenalina koji jurca po krvotoku i pravi mi haos!
Mlad mesec koji inace deluje na mene da ne mogu spavati, dodatno pojacava moju opstu situaciju koja se ne menja vec danima, a cini mi se i da progresira.
Pojavila se iznenada u mom zivotu, i mislio sam da ce to ipak proci ili cu se malo ohladiti. Sa odlaskom leta, ocekivao sam smirivanje uzburkanih strasti. Probao sam al' ne ide! Sile privlacenja su tako jake da skoro nesto tako ne doziveh. Kaze mi jedna prijateljica pre neki dan-ma pusti racio, sledi emocije! Ma da, lako je savetovati druge! Joj, sto ja umem dobro da savetujem druge, ma sjajan sam u tome! Mislim da mi je konsalting jaca strana, ali samo kad se ne tice moje koze! Nekako sebi nisam dobar savetodavac!
Rekoh ja sebi u sebi, krajnje otvoreno-okani se, zaboravi, ohladi se! Ali se nisam poslusao! Ona se pojavi sa osmehom, pogledom naivnim i iskrenim, milog i blagog lika, napuci usne i kaze:"pricaj mi nesto lepo"! Tu prestaje i racio i telefon sto zvoni i principi i svako normalno ponasanje! A nigde na vidiku ni jedne konkretne radnje, niti reci. Sve je dvosmisleno, moz' da bude, ne mora da znaci! Igra i ona sjajno! Ma prvoligaski kadar, za Ligu sampiona kandidatkinja. Jeste mlada ali ima znanje, umece i moc! Priroda joj podarila, iskustvo je na mojoj strani! Ali sta uraditi sa tim iskustvom!? Rado bih ga ustupio nekome za jevtine pare, pa nek cini ko sta hoce sa njim, meni bas nista ne pomaze! I sad ja kao ne mogu da spavam zbog mladog meseca, visokog pritiska, retkog vazduha i slicnih atmosferskih gluposti! Ma da, i onda je mrmot zavio cokoladu u celofan,..... jeste bas zbog toga!
Nije, znam, znam, naravno da nije, dobro, priznajem! Zbog nje je! Nema dileme!
Veceras sam bio u lepom drustvu, divno okruzenje, lepo vino, sladoled, divna noc, mesecina al' meseca nema, u stvari nema NJE! Sve je tu i mesec i zvezdice na nebu su sjale, ali nije bilo nje! A opet, u mislima je sve vreme! Pricao sam sa ljudima, vodio kao neke neobavezne konverzacije, salio se, smejao, zabavljac bio, ali sve uzalud! Kave to veze ima, da je barem bila tu blizu, da je samo povremeno za ruku dodirnem, pogled uputim, onako jedan koji govori sve! Ne mozes sa njim na sud, nije materijalni dokaz, ali posmatracu sa strane govori sve! Sta sam joj sve u mislima rekao, saputao, koliko dijaloga sa njom obavio, a ona je spavala daleko kod kuce u svom krevetu i ne sluteci da je predmet mojih najlepsih, najneznijih, najcistijih razmisljanja. Koliko sam je milovao po kosi i ljubio oci, obraze i nosic i usne, i nije ni jednom ustuknula, nije bila iznenadjena! Prijalo joj je, mazno je trazila na hiljade takvih neznosti, a ja sam i bez toga bio spreman pruziti joj i vise. Ali da, to bejahu misli moje, mastanje pusto.
Sutra je novi dan. Agonija ce se produziti! Ona ce se pojaviti, zatreptati okicama i pitati iskreno i bleskasto, kao da je sa nekog usputnog oblaka bas tad doleprsala: "i sta ima novo? Mora biti nesto novo da se desilo od juce? Pa, kako nema? Pricaj mi nesto!" I ja cu opet pricati uopsteno, golicacu njenu znatizelju, pogadjati joj misli, izazivati joj interesovanje ali necu uciniti nista sto bi prekinulo ovu slatku strepnju, nadanje i strah! Pa da vidim bas dokle cu da izdrzim! I kamen pukne kad se pregreje, a ja hocu da vidim gde mi je tacka topljenja!
- 08:38 - Komentari (2) - Isprintaj - #

30.08.2005., utorak

Prodje i avgust...

“Evo, prodje i avgust! Ala je brzo proleteoooo!”
Ovu sam recenicu cuo u poslednja dva dana mnogo puta. Svi se nesto cude, iznenadjuju, kao da je neko ubrzao protok vremena. I tako na kraju svakog leta, pred povratak na posao, skolu, pri zavrsetku godisnjih odmora. Kao da su ocekivali da ce leto trajati do polovine novembra pa ih sad kao iznenadilo sto je avgust imao samo 31 dan! Svasta! Da li oni gledaju uopste u kalendar?
Ta recenica je verovatno kao fraza kojom zapocinju razgovor bez dobre teme ili razgovor bez smisla, tek onako nesto da kazu. I onda nastavak price o skoli, knjigama, spremanju zimnice, dolasku zime, a neki vec pominju i docek Nove godine. Ljudi shvatite, avgust ima 31 dan, tako je vec vekovima, pokusajte da to shvatite, nemojte da trosite reci na tu konstataciju, pricajte nesto zanimljivje, konstruktivnije, necu da ucestvujem u takvim besmislenim i ispraznim razgovorima.
- 10:19 - Komentari (3) - Isprintaj - #

25.08.2005., četvrtak

Pojavi se tako nenadano....

. Pojave se tako iznenada neke osobe, milog lica a da se i nenadate da ce vam uci u zivot i zainteresovati vas svojom pojavom. Naizgled tiho, nenapadno, dodju i postanu preokupacija vasih misli.
Desava se to kad najmanje ocekujete, ali uvek prepoznate da je to bas ta osoba. Jednostavno, na prvi pogled, na prvi kontakt. Nekakva cudna energija se javi, uspostavi se “veza”, nevidljiva, ali tako cvrsta da je nemoguce zanemariti je. Tesko je u tim prvim trenucima dati opipljive dokaze da je to bas to, ali osecaj je ipak nepogresiv svedok te situacije i stanja u koje dolazim tada.
Uvek je to nenametljivo pojavljivanje, bez mnogo reci, sa malo gestova. Kao da kaze: “evo me tu sam! Pojavila sam se, od sad pa nadalje, racunaj na mene! “
Da bih proverio tezu da li je to tako i da li je to moguce izbeci, pokusao sam da se oduprem u takvim prilikama i da ignorisem tu nevidljivu silu koja deluje kao magnet. Neki to nazivaju sudbinom, tj. neminovnoscu i ne zamaraju se dubljim analizama. Ja ne mogu tako i pokusavam da pazljivim preispitivanjem date situacije utvrdim sta je to tacno. Nisam od onih koji se prepustaju dogadjajima i sitaucijama da ih nose, bez obzira u kom pravcu, vec se trudim da aktivno ucestvujem i kanalisem desavanja, da ne budem samo objekat oko koga se desava. I ovom prilikom sam to ucinio, pokusao da kazem ne i da se ponasam kao da je to moja uobrazilja. Bukvalno sam postavio u glavi kontra tezu i resio da se oduprem svesno i krajnje racionalno magnetnim silama koje su me privlacile ka toj osobi. Odupirao sam se mislima koje su bez moje volje sve vise bile usmerene ka njoj. I na kraju, dosao sam u fazu kada sam shvatio da sam veci deo dana proveo u raznoraznim razmisljanjima, dijalozima i monolozima, razlicitim situacijama a sve to je bio misaoni proces, bez ikakvog aktivnog ucestvovanja te osobe.! A dodatak je bio i da su snovi poceli da se ispunjavaju slicnim mislima. Pa naravno, to je vec sve objasnio cika Frojd, potiskivanje svesnog, i sta snovi kazuju, samo ako ih pazljivo pamtite a zatim analizirate. Ma vise nisam imao dileme, osecao sam se kao opsednut. Racionalno, nije bilo preterano razloga za to, jer osoba koja je zaposela moj um nije preterano cinila tu situaciju takvom, cak je delovala uzdrzano i nije davala mnogo povoda, opirao sam se svesno tome, pokusavao da sto manje provodim vremena u prisustvu njenom, da nadjem nesto sto ce mi odvuci paznju, misli od nje, nalazio razlicite obaveze i poslove koji bi pomogli kao terapija za odagnavanje tih misli, ali je bilo slicno kao i sa dijetama-cim prestanete sa gladovanjem, apetit i pomisao na hranu se utrostruci! Potiskivanje tesko da donosi dobre rezultate!
U takvim desavanjima, tesko je izdvojiti sta je to presudno za takvu vrstu privlacnosti, jer srecem dosta ljudi, upoznajem ih i stupam u slicne kontakte – prijateljske, poslovne, neobavezne, po prirodi posla tokom godine vrlo cesto, ali se ne ovako nesto ne desava stalno vec samo ...... e, TO – desava se samo u izuzetim prilikama i prema pojedinim osobama ali zasto bas prema njima? Vecina ih prodje nezapazeno a objektivno su i lepsi i zanimljiviji i pametniji! I onda u jednom trenutku se pojavi neko ko privuce svu mogucu paznju, moglo bi se reci nicim izavanu! Tu i lezi najveca zanimljivost svega! Nista konkretno a opet sve je tu! Sile privlacenja su toliko jake da je nemoguce izdvojiti bilo sta kao posebno a sve zajedno je u stvari jedno uzaludno odupiranje. Naravno da su prisutne velike dileme, sta uciniti, tj. da li to osecanje saopstiti direktno i nedvosmisleno, pri cemu je prisutan strah od moguceg kvarenja tog stanja. Da, uvek taj prokleti strah sto zivotu kalja obraz cesto! Ocito je da je ovo osecanje prijatno, mada je stanje pomalo optrecujuce i uznemirujuce, nedefinisano i neizvesno ali ipak podize adrenalin, pa je zelja da se produzi dokle god moze, ipak jaca.
Zato i ne cinim nista da bih ga promenio i poremetio, vec krajnje sebicno produzavam i uzivam u specificnoj prijatnosti takve neizvesnosti po cenu da ipak ostane tako nedoreceno i zamagljeno. Pa nece to biti ni prvi a nadam se ni poslednji put da sam mozda nesto vredno propustio u zivotu. Ipak necu uciniti taj iskorak koji bi znacio prelaz preko zamisljene crvene linije koja oznacava neku sledecu fazu sa predvidivim ishodom. Siguran sam da je ovako bolje!
I jos da dodam – iskustvo steknes kad ti vise nije potrebno!
- 12:12 - Komentari (0) - Isprintaj - #

22.03.2005., utorak

CICI

Dođu tako, ponekad, neke tamne ure, sjetim se drugara starih, ili neke davne cure.
Zatvorim oci polako, boli me sjecanje svako



Komentar na jedan od mojih postova, uvazene osobe, bio je:”...Ma, tesko je sa zenama”.
Povod za ovaj post je taj komentar! Slozio bih se delimicno! Tesko je sa zenama, ma tesko i bez njih! Mozda cak i teze! A zasto, nekako je nelogicno, da ako je sa nekim tesko, da je bez njega teze!? Kava filozofska dilema! Sa zenama je tesko, sa nekima manje sa nekima vise. Zavisi od naravi, njihovog mentalnog sastava, skrivenih ili manje skrivenih razmisljanja, koja svako ima, a sakupljaju se i formiraju godinama pod raznim uslovima i zivotnim iskustvima. I onda se desi da se kola slome na nekome ko i nije to bas zasluzio, ali je sumiranje doslo u tom trenutku, nasao si se u preseku stanja i gotovo! Ima mnogo nacina da se nekakav odnos dvoje ljudi zavrsi, prekine. Ali su najneprijatniji oni kad nema jasnog i nedvosmislenog razloga. Kada se pravi razlog prikrije nekakvim vestackim dramatizovanjem i isforsiranom raspravom dovede do kraja nesto sto na pocetku rasprave nije bilo u nagovestaju. To su nesumnjivo prefinjeni metodi, i kao ne moze se prigovoriti da su sirovi postupci.Nakon takvih rasprava nema se sta dodati, nema dalje diskusije, jer deluje besmisleno, jer je povod pronadjen kao sastavni deo razmisljanja “Sta da radim s tobom”? Posto nema resenja, onda je najbolje situaciju dovesti do apsurda, znajuci da reakcija mora biti – odustajanje od daljeg insistiranja na vezi, jer ipak za vezu je potrebno dvoje! Odrzavati je jednostrano, nema smisla nikakvog i svako produzavanje pod tim uslovima se zove stanje agonije, koja ne moze biti prijatno normalnom ljudskom bicu.
Nakon tako necega, ostaju razmisljanja! Nesporno je da je prekid isceniran i da je nije bilo alternative, ali postupak nije odgovarajuci. Nemam nameru da navodim moguce verzije koje su mogle biti primenjene. Svako radi kako misli da je najbolje, kako mu najvise odgovara! To je pravo licnog izbora i to mogu da prihvatim ili ne. Sustina je da je kraj i sve dalje je uzaludno ponavljanje.
A naravno da ne moze biti prijatan utisak koji ostaje posle toga! I to je sad onaj drugi deo – tesko bez njih, tj. bez nje. U trenutku se coveku ucini da neko zavredjuje paznju, naklonost, posvecivanje emocija, lepe reci. A onda se najednom desi preokret koji ponisti sve to, ali ne postupno, nego bukvalno u jednom jedinom trenutku. “ I srusi se granitna stena mojih ideala....” Pa dobro, nije bas da sam idealizovao osobu i situaciju, daleko je ipak od toga, ali lepo zvuce stihovi ove pesme. Kao delimicna ilustracija, sa prenaglasenim delom o idealu.
Bio bih nekorektan kad bih rekao da mi je bilo sve jedno! Ne, nikako! Daleko od tog stanja i razmisljanja. Moram da priznam da mi je bilo jako tesko i da sam imao mnogo razmisljanja i podsecanja na lepe trenutke koji su obicno razlog da se covek oseca razocaran. Lose trenutke brisemo, sto svesno sto nesvesno! A lepe negde uvelicavamo, isticemo u prvi plan i oni duze ostaju u secanju! Stvaraju iluziju da je bilo i lepse nego sto mozda to objektivno jeste! Ali mozak pronalazi svoje odbrambene mehanizme da u takvim situacijama ne padne u lose stanje duha. Nije uputno patiti preterano, jer da je stvarno bilo dobro i kvalitetno, ne bi se na taj nacin zavrsilo - to je barem jasno i logicno!
I onda se upotrebi cuvena recenica: Zivot ide dalje, sta se tu moze, sudbina i slicne gluposti. ma nenam ni ja nista pametnije da kazem, sem da se secam, ipak, lepih trenutaka. Necu da kazem:Sta mi je to trebalo? Jer mislim da sam imao nesto lepo. pa ma koliko kratko da je trajalo! Ipak dajem prednost lepim i pozitivnim emocijama koje su mi obelezile taj odnos. C’ est la vie!

- 21:42 - Komentari (1) - Isprintaj - #

14.01.2005., petak

PUTUJ EVROPO.....

UZAS SE PONOVO NADVIJA NAD SRBIJOM Vashington: Beograd -- SAD su, zbog Haga, suspendovale pomoc Srbiji i za 2005, povukle deo osoblja iz Beograda i uskratile "Jatu" letove za SAD.
Kako je na konferenciji za novinare rekao ambasador SAD u SCG Majkl Polt, to je direktna posledica nesaradnje Vlade Srbije s Haškim tribunalom. Bice povučeni savetnici iz ministarstava, a odluka ce uticati i na pomoc reformama poreskog i ekonomskog sistema. Zaustavljena je i sva pomoc "Jatu", ukljucujuci mogucnost direktnih letova za SAD. SAD, s druge strane, pojacavaju pomoc narodu.
--------------------------------------------------------------------------------


Ova vest je objavljena danas! I sad budi ti optimista, veruj u bolje sutra, prekosutra.... Zbog kretena iz vlasti koji smatraju da sa Hagom treba saradjivati "dvosmerno"!!! Svasta, kakve gluposti! Izjava tipa:"Ja ne priznajem ovaj sud", je usla u legendu zbog toga sto je Tito jednom davno rekao na nekom sudjenju, posle je postao dozivotni predsednik, pa je postala jeko znacajna, ali ne treba zaboraviti , da je i pored toga, odlezao u Lepoglavi, pa priznavao taj sud ili ne! Danasnji nasi politicari ponavljaju tu recenicu kao papagaji, ali Svet je ne shvata bas nabolje, ili ga ne interesuje! U savremenom svetu vaze pravila, pa ko zeli moze da se pridrzava, ko ne zeli, moze i da se vrati, sto se njih tice, i u doba Neolita! Zabluda, po kojom smo mi obavezan cinilac savremene Evrope, je samo zabluda i nista vise!
Dobar dan Tugo, ostaje i nadalje nasha svakodnevica!







- 22:40 - Komentari (0) - Isprintaj - #

12.01.2005., srijeda

STO SI GLAVO ZAMISHLJENA....?

Nije zivot jedna zena.. "MISLIO SAM DA JE ZIVOT,
DVE, TRI CASE RUJNA VINA,
VRISAK CURE SA KOLENA,
I ORKESTAR MANDOLINA....

ALI SAM SE PREVARIO,
I U JEDNU ZALJUBIO......"

Stihovi kafanske pesme
- 23:06 - Komentari (1) - Isprintaj - #

< veljača, 2007  
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28        


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Sta mislim i sta mi se desava....
Kopiranje i umnozavanje je pozeljno i potrebno.
Komentare, dobronamerne kao i one druge prihvatam, pod uslovom da su korisni i odgovarajuci. Prihvatam i licnu prepisku.

Linkovi

Blog.hr
nemiri.blog.hr
www.b92.net/tv/mile/

samo vas brojim

Free Website Counter
Free Website Counter


NAJLEPSA LJUBAVNA PESMA
Ne vjeruj u moje stihove i rime,
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše.
A. Santic



"Kada bi Bog kaznjavao
za svako ucinjeno zlo,
ne bi na zemlji ostalo
ni jedno zivo bice"
Mesa Selimovic

"Iskrenost je uverenje da govorimo istinu,
a ko u to moze biti uveren?"
Mesa Selimovic